U toku je 50. jubilarni Fashion Week u Beogradu. Ovu manifestaciju moram priznati ne posećujem iako sam neko ko se 15 godina bavi modnim konfekcijskim dizajnom, i dizajnom tekstila, i smatram sebe, neskromno ću reći, prilično stručnom u tome. Nemojte me pitati zašto, ali meni je taj naš modni svet oduvek bio čudan i vazda mi se činilo da ljudi u tom svetu baš i ne znaju puno o modi, a ponajmanje o dizajnu. A mnogi čak i brkaju ta dva pojma, čast pojedinicima koji i nisu deo tog glamuroznog konglomerata.
Ja sam odrasla na modnim magazinima, i dok su druga vredna deca čitala lektiru i klasike književnosti, ja sam gladovala u školi kako bih kupovala Vogue, Flair, Elle. Imala sam ih toliko da se polica na kojima su stajali jednom prilikom sručila na moju glavu, bila bi to baš zanimljiva smrt, ali avaj, živa sam još uvek.
Anyway, na poziv moje drugarice Milice bila sam na reviji Jovanka u boji, održanoj u Saveznom izvršnom veću, koja je trebala da ima i neku političku notu, da ne kažem poruku. Bila je to revija za specijalne zvanice, nas dve bile smo upadljivi padobranci sa vezom u bekstejdžu, na kojoj su različiti dizajneri iz svih delova bivše nam republike kreirali haljine od tkanina koje je Jovanka Broz dobijala na poklon iz raznih zemalja. Da ne bih ispala večiti hejter neću reći koliko mi se niti jedan model nije dopao, koliko je sve bilo neukusno uprkos jako zanimljivim tkaninama, i koliko je muzika tokom revije bila loša. Iskreno nisam ni očekivala neko modno čudo, već sam htela videti SIV iznutra. Na reviji je počasna gošća i govornica bila supruga našeg dražesnog predsednika, odevena ni manje ni više nego u jednu od haljina sašivenih za nju, od tkanina koje su pripadale Jovanki Broz.
Možda ja imam neki problem, ne znam, ali zapitala sam se, da li ova žena zna šta radi, da li ima imalo blama, da li zna ko joj je suprug, čemu je nekada pripadao jasno i glasno, i danas malo manje jasno i glasno i upakovan u EU celofan sa čašom vina u ruci. Ako me moje sećanje još uvek služi Aleksandar Vučić, suprug dame u haljini od tkanine namenjene Jovanki Broz bio je deo stranke i ideologije koja je htela da ruši Muzej 25. maj, danas Muzej istorije Jugoslavije, kada je horda kompletnih maloumnika predvodjena Srpskom radikalnom strankom krenula da ruši mesto koje je bilo i na sreću i ostalo sećanje na jednu borbu i istoriju jedne zemlje. I tako… Malo dostojanstva i elementarnih manira ne bi škodilo. Samo kažem.
Inače SIV je maestralno delo arhitekture, kako sam i očekivala, celu sliku kvari samo neki nikad crnji grb koji se apsolutno ni sa čim ne uklapa u tom zdanju, i tako nesretan i kičast stoji spram strogih i prefinjeno modernih linija koji su neki neobičan spoj modernizma, skandinavskog dizajna i art dekoa, sa elementima socrealizma, sve vrlo fino i brižljivo upakovano u celinu. Grb koji smo okom sokolovim primetile Milica i ja cirkajući neki cool šampanjac, sav mali, u nekoj tmurnoj boji stoji na sred zida spram Lubardinog murala. Obe smo se složile da bismo jako volele i da se jako trudimo da volimo nešto u vezi Srbije ali kad vidimo taj horor od grba i taj užasni nacionalni kič koji nas napada sa svih strana ipak utehu tražimo u estetici Jugoslavije ili nekih drugih svetova.
Sve u svemu zabavno veče, i za mene lično još jedna slika koju ću sebi opisati rečenicom Duška Radovića “U malim stanovima i kućama žive mali ljudi i mali životi, kada se ti ljudi i životi presele u velike stanove i kuće, postanu još manji” .
Uživajte u prizorima iz SIV-a, i ne zaboravite ko su bili i ostali ljudi koji nas predstavljaju i koji bi voleli da budu ono što nikada neće biti.
コメント