Free Iran

U nekom od svojih prethodnih života družila sam se sa Irancima. Bili su to dosta od mene stariji ljudi koji su početkom devedestih došli u Beograd da studiraju. Uglavnom su studirali ili već uveliko završili studije medicine ili književnosti i jezika. Dobar deo njih radio je što u kliničkom centru što u Iranskom kulturnom centru. Bili su kompletan show program. Sprdali su se na sve moguće načine sa režimom koji je Iran uzjahao nakon islamske revolucije 1979. godine. Većina njih je zapravo od tog režima i pobegla u Beograd. Svi su odlično kuvali, a ja sam tada sa njima ozbiljno zavolela arapsku kuhinju sa kojom se pre toga nisam susretala, koja je do dana danšnjeg ostala moja najdraža kuhinja. Iako su dolazili iz patrijahalne sredine, svi ti tipovi koje sam upoznala tih davnih godina vraški su dobro kuvali. Nisam baš mogla da zamislim tu daleku zemlju iz koje su došli, u kojoj je po njihovim rečima, taj ludak, kako su oni zvali novog verskog vodju države, zabranio ljudima, odnosno parovima, da se drže za ruke i ljube na ulici. Pomislila sam, zar je moguće da je tamo uopšte ostalo ljudi koji žive pod vlašću takvog idiota.

Nekoliko godina kasnije gledala sam animirani film Persepolis, a zatim čitala i strip. Shvatila sam tada sa kakvim su se užasom izborili došavši u Beograd i zašto su toliko voleli Beograd. Nekako su nam se životi razišli te više nisam sretala svoje drage iranske prijatelje. U mom novom životu, opsesivno sam pratila vesti i do mene su dolazile razne grozne vesti iz Irana. Ubijanje žena, stravičan odnos prema njima, javna vešanja ljudi, brutalno ubistvo devojke koja nije pravilno nosila hidžab od strane verske policije, najstrašnije iživljavanje nad curama. Ono najstrašnije je priča o silovanjima nevinih cura u zatvorima, koje su bile osudjene na smrt, kako onaj ko ih bude i ubio (muškarac) ne bi išao u pakao jer je ubio devicu. Da, tako izgleda 21. vek na nekim mestima na ovoj našoj planeti. A ono što je možda još strašnije je višedecenijsko dopuštanje najmoćnijih demokratskih igrača na planeti da tako nešto postoji nekažnjeno, kao i urgiranje tek kada se geopolitičke kockice adekvatno slože. Dok se razni ljudi koji sebe nazivaju aktivistima za ova ili ona prava selektivno i po potrebi agende koju zastupaju oglašavaju ili neoglašavaju kritički prema takozvanim svetinjama u koje veruju i bore se za iste. U takvom svetu živimo, i tu se prosto nema šta pametno dodati.

Ja se nadam da će se neki novi režim u Iranu i narod Irana, a pre svega cure Irana izboriti da se tom monstruoznom verskon poretku i tim čudovištima sudi, i da će ponovo uspeti da izgrade neko puno slobodnije društvo, ja verujem u Iran, pre svega zato što je Iran zemlja koja ima retko kvalitetne umetnike.