Ne tako davno, zapravo 1964. godine američki pisac Shel Silverstein napisao je jedan klasik za decu i odrasle. Jedno od onih dela koje ne može da se poredi ni sa jednom svetom knjigom koje su nam zadale toliko glavobolja. Ova knjiga, napisana u formi dečije knjige, jednostavnim jezikom, govori o jednom drvetu i njegovom prijatelju čoveku. Drvetu koje je nesebično davalo sebe sve dok jednog dana nije postalo tek ostareli panj a njegov prijatelj čovek isto tako ostareo i beskoristan. Ova priča govori na neki način o prirodi čoveka kao biću koje je sklono tome da samo uzima i ništa ne daje, posebno prirodi, i prirodi koja je srećna zbog činjenice da stalno daje, i postaje tužna onoga dana kada više čoveku nema šta da daje. Ovo nije priča o ekologiji, premda bi bila odlična lekcija, već priča o davanju, sposobnosti prihavtanja i uzvaraćanja. Ponekad se zapitam sta bi se desilo kada bi ovakva knjiga bila u lektiri umesto svih onih kosovskih ciklusa pesama, kada bi političari polagali zakletvu sa rukom na ovakvom delu. Da li bi se nešto promenilo u ovoj našoj teškoj sredini? Kakve smo sreće i kad malo bolje razmislim, imam utisak da bi prosečan poslanik samo pronašao inspiraciju za dodatno pustošenje nesebičnog drveta, u našem slučaju budžeta svih gradjana ove zemlje. Zamišljam funkcionera koji kaže: Ali budžet gradjana je srećan što ga sistematski pljačkamo!
Da ne mračim baš previše, knjiga ima srećan kraj, i za drvo i za čoveka, pročitajte.❤️
