U početku beše reč...
Ako ste ikada radili kao umetnik u nekoj malo većoj firmi, možda i znate da je ulazak u taj sistem nešto poput ulaska u kockarnicu, premda su kockarnice često poštenija sredina od radnih mesta u ovoj našoj eri, tamo barem ako ste iole obrazovovani znate za onaj čuveni slogan House always wins, pa možete zaobići tu vrstu stranputice u životu. No medjutim, posao u eri korporacija je već malo teže zaobići i tu stižemo do ultimativne pervezije liberalnog kapitalizma za nas sa ove druge strane blistave medalje profita i stripa Leon od gudre, autora Nikole de Kresija i Silvan Šomea koji je ovih dana izašao u izdanju novosadskog Komika, iako je svoju premijeru imao davne 1995. godine. Gorak, proročki i mračan baš onoliko koliko je gorka i mračna korporativna istina, strip Leon od Gudre malo je remek delo i surova priča o životu na Zemlji u eri korporacija i prenaseljenosti planete, sa jetkim osvrtom na velekog Tvorca, i suludom željom da budemo uspešni po cenu toga da uništimo sve, i kada male stvari, pa i sam život više nemaju značaja.
Britka poredjenja kapitalizma sa Hitlerovim fašizmom provejavaju kroz dijaloge, ne ostavljajući ni malo prostora za bilo kakav svetao pogled na budućnost, osim onog da će se ljudi možda samo putem potpune destrukcije otrezniti, dok nam utvaran akvarel crtež ovog francuskog strip majstora priča u dva toma priču o umetniku Žežeu u jednoj velikoj kozmetičkoj korporaciji, magu reklame i sinu koji je razočarao svog oca. Njegov put u porodičnoj firmi, koju je nekada započeo njegov deda Leon, zagovornik radničkih sindikata u Parizu, neka vrsta vaskrsle savesti glavnog junaka i jedine pojave u celom stripu koja odiše životom iako je odavno mrtav, nastavio je njegov otac, bezmalo čudoviste koje gazi sve pred sobom kako bi prodao svoje proizvode, i veruje da ljude treba lečiti od komunističkih i sindikalnih ideja koje je zagovarao njegov otac Leon.
Ne tako davno gledala sam sopstvenim očima šta korporacije rade umetnicima i ljudima generalno i svima onima koji nemaju sreću da shvate tu brutalnu igru u kojoj ljudi dobijaju nervne slomove ako ih nadredjeni jednog jutra nije kao i obično oslovio nadimkom već punim imenom. Ako i odlučite da odete iz tog pakla, o vama se govori sve najgore, i naravno bilo bi idealno kada bi se vaš život i doslovno zavrsio nakon što odete. Mislim da nikada u životu neću zaboraviti tu ozarenost na licu jednog mog bivšeg poslodavca, konkretno vlasnice firme, sa kakvim ponosom i žarom je izgovarala rečenicu o tome kako eto, bivša koleginica nije u stanju više nigde da nadje posao, nakon što je dala otkaz. Takvu sudbinu, ima i Žeže junak ovog stripa, umetnik koji je svoj život sahranio u firmi svog oca, predajući se na kraju užasu halucinacija i svojim lutkarskim predstavama u monstruoznom svetu opšte grabeži, u kome umetnik završava kao neka vrsta iskorišćene ambalaže na djubrištu u kome se čovečanstvo davi.
Kada pogledam svoju i priču mnogih mojih kolega, dugo sam verovala baš kao i Žeže da sa mnom nesto nije u redu, da ništa ne znam da radim, da sam netalentovana, nesposobna i da trebam da menjam profesiju, jer su uvek neki drugi ljudi znali sve bolje od mene. Posle dugog niza godina zapitate se, ko ste zapravo i šta treba da budete, jer to očigledno nije ono za šta ste se od malih nogu zanimali, jer ti drugi sve bolje znaju od vas, dok vas i konačno ne ubede da ste bezvredni. Vremenom ubedite sebe da ne znate ništa ni o čemu, premda sa druge strane kao večiti svetonazor stoji neko ko uglavnom doslovno ne ume ni jaje da isprži kako treba, i kada ih pogledate malo bolje, poželjno uz fizičku distancu, vidite samo jednu ogromnu rupu koja zjapi iz njih, rupu koja nema dna. I dok ste se okrenuli, završite u toj rupi iz koje mnogi nikada ne nadju put ka izlazu, baš kao i glavni junak ovog stripa, Žeže.
Strip Leon od gudre, na kraju na virtuozan način govori zapravo o teroru uspeha, šta trka za istim radi ljudima, ali na kraju i našoj planeti.
