Zabranjena pitanja

Često se ovde ljudi pitaju, zašto živimo u ovakvoj državi i društvu, zašto ne možemo da živimo od svog rada, zašto nemamo pristojno zdravstvo, ozbiljnu policiju, moderno obrazovanje, zašto konstantno propadamo. Zašto je policija puna manijaka, zašto ljudi ne veruju policiji, lekarima, pravosudju zašto nastavnici i profesori žive na rubu siromaštva dok ih deca i roditelji maltretiraju. Sve su to neka pitanja koja svakodnevno oduzimaju puno energije, te stvaraju jednu užasnu atmosferu, jer se doslovno osećate kao da sve morate sami. Ja ću postaviti jedno drugo pitanje koje možda nije toliko popularno. Zašto su i po kojoj logici primanja vojnika toliko veća od recimo primanja nastavnika ili lekara? Ne kažem da vojska nije važna, ne kažem ni da ne trebaju da imaju plate kakve imaju. Cela stvar izgleda kao da se mi i dalje plašimo nekih neprijatelja, kao da se ponovo spremamo za neku “odbranu” za neki novi rat. Kao da nam nije bilo dovoljno te nacionalne paranoje koja nas je odvela u civilizacijski sunovrat čije posledice živimo evo već skoro 40 godina, a te aveti rata i dalje su tu oko nas. Zašto nam toliko malo znači jedan ljudski život, a toliko puno teritorija. Zar ozbiljna država ne bi trebala podjednako da brine i o svojoj teritoriji ali i o kvalitetu života svojih gradjana. Zar ne bismo trebali da imamo vojsku, zdravstvo, obrazovanje, policiju i pravosudje koje ima podjednako visoke plate dostojne odgovornosti koje nose na plećima. Zašto je za nas značaj jednog vojnika u državi veći od značaja lekara ili nastavnika? Zašto nam je rat prioritet u odnosu na život?

Postoji na to pitanje jedan odgovor koji sam davno pročitala u jednom izuzetnom romanu. A odgovor leži u pitanju. Pitanju koje je ovom društvu nebitno, pitanju koje se gura pod tepih. I upravo naš odnos prema tom pitanju objašnjava našu situaciju i taj ekstreman nemar prema životu koji ovde vlada.

”Otkako sam vas upoznao, dragi prijatelju, sve vreme sam pokušavao da smognem snage i pitam vas da li ste čuli za Omarsku. Znam da to pitanje ne bi vratilo moju Katarinu. Pitanja koja postavljamo o nestalima i mrtvima, naposletku i o logorima, kao što znate, nikoga ne vraćaju u život, tek nama koji smo ih postavili vraćaju nešto od čovečnosti. “

Sećam se jednog teksta, izvesnog Marinka M. Vučinića, koji je na ovu rečenicu u romanu imao bezočnu opasku kako takva pitanja ne vraćaju mrtve ali donose stipendije, novac i položaje. Sećam se i svog šoka koji sam tada doživela, jer je za mene u tim godinama bilo neverovatno da neko može nešto tako jezivo da napiše kao svoj stav. Čarolija života udesila je da slučajno upoznam autora romana, i znam da ne samo da nikada nije ne znam kako profitirao od svog pisanja nego je i jako stradao zbog svog pisanja, izmedju ostalog i o ljudima kakav je izvesni Marinko. Baš takvi ljudi poput Marinka oglodali su ovo društvo do koske svojim paraintelektualnim postojanjem. Takve je postalo teško i izbrojati jer deluje kao da se razmnožavaju onom prostom ćelijskom deobom koju srećemo kod onih najprimitivnijih oblika života tipa amebe, bičara, trepljara.

Ako nekoga zanima, knjiga se zove Berlinsko Okno, autor je pisac Saša Ilić. I biću dovoljno intelektualno pretenciozna za šta su me neki optužili, da kažem da je ovaj pasus, objavljen 2005. godine u izdavačkoj kući Fabrika knjiga, jako važan za ovo društvo i njegovo ozdravljenje. I jedan put koji će nam možda u budućnosti doneti i to uredjeno društvo, bolje plate ali pre svega nas možda učiniti boljim ljudima, jer naposletku, bolji ljudi čine to famozno bolje društvo.