top of page

Sumrak Razuma


Naše društvo, sa malim izdajničkim ostrvima normalnosti, liči na melodiju klasične muzike, Noć na golom brdu. Ako ste gledali crtani film Fantazija (1941) u Diznijevoj režiji kao dete, znate o čemu pričam. Ako ste pak ljubitelj azijskih horora, shvatićete još bolje, šta znači ostaviti mrtve i povredjene u nemiru. Njih više nema, ali na neki neopipljiv načn oni ostaju da žive oko nas, podsećajući nas koliko im je teško da nam oproste, sve dok ne pronadjemo način kako da ih umirimo, i njih, ali i nas same. Naše društvo slika je laži, bežanja od odgovornosti, zakopavanja zla, gledanja u stranu, nerešavanja problema, relativizacije zla i jeftine patetike. Sve što se dogodilo i što nastavlja da se dogadja ovih dana, naravno nije posledica samo te opšte kulture smrti u kojoj mi živimo od početka devedesetih na ovamo, svakako da je posledica i individualne strukture ličnosti samih počinioca i mikro okruženja, odnosno porodice i naravno nasilja koje produkuje kriza poretka u kome živimo. Ovakve stvari ne dolaze preko noći, ne dešavaju se zbog masnih kolača, dešavaju se kada nešto gadno nije u redu svuda oko nas, jer ako nema mira oko nas, to je zato što nema mira u glavama ljudi. 

Ne znam da li znate, ali u Nemačkoj nije moguće kupititi detetu igračku pištoj, još manje je zamislivo da neko dete vodi u streljanu da uči da puca iz pištolja, gde se na zidovima nalaze slike ratnih zločinaca. Reklo bi se da je ta Nemačka naučila jako mučnu lekciju koju im je doneo horor Drugog svetskog rata. Mi nažalost ništa nismo naučili iz ratova i razaranja 90-tih, mi živimo vrednosti tog rata, naša zvanična politika je kultura smrti i nasilja, a ne kultura života, za potrebe dnevno političkih propagande malo našminkana EU rumenilom, malo onim najgorim oblikom lažnog patriotizma koji je posut nekim otrovnim ruskim prahom. Da ovde vlada razum i humanost u glavama ljudi koji kreiraju ovo društvo i narative u njemu, mogli smo puno da naučimo iz iskustva Nemačke, i osmislimo neki samo naš plan oporavka, ali nažalost postoje vrlo ugledni ljudi u ovom našem društvu, umetnici, intelektualci koji imaju tezu kako su se svi pa i ta Nemačka zaverili protiv Srbije, i da pokušavaju da prebace sa sebe kolektivnu krivicu 20. veka na drugi narod, Srbe. Moram priznati da ovakva konstrukcija čak ni meni, okorelom paranoiku ne bi pala na pamet, ali znam i odakle ovakve konstrukcije dolaze, ali to je već stvar za lekara. Šta mislim o tim umovima, ne želim da budem vulgarna, ali mogu samo da kažem da se ježim ljudi koji toliko nemaju srama. Ježim se i od ljudi koji pozovu u emisiju Matiju Bećković, koji sasvim slobodno može da izjavi kako Rusija sme da piše ćirilicom Coca-Cola jer ona ima atomsku bombu, za radoznale, klik na link, da vidite kako izgleda potpuni sumrak razuma u javnom prostoru, u "ozbiljnoj" emisiji. Toliko o tome šta i kakve ideje žive u glavama ljudi koji oblikuju ove prostore svakodnevno, prosto da se čovek zapita šta ima u tom ruskom čaju koji verovatno piju svakog jutra. Ali, ježim se i od onih koji su u zanosu skidali Zvezde sa spomenika i sve to nazivali ni manje ni više nego demokratijom.

I tako, malo po malo, stigli smo do tragedije strašnih razmera, kao posledice bezidejnosti. Sva strava sručila se na neke nove, mlade generacije, koje sve češće nisu sposobne da razdvoje dobro od zla. I nisu ni najmanje krivi zbog toga. 

Ja nisam roditelj, nikada nisam skupila hrabrosti da postanem mama na ovom mestu, bilo mi je lakše da budem radoholik, ne mogu ni da zamislim sa kakvim strahom će roditelji slati u školu decu nakon ovoga, i sa kakvom grudvom tuge u grudima će roditelji stradale dece nastaviti da žive. Na to čovek prosto samo zanemi.

Samo ću reći još i to da stvari mogu da se promene, duboko verujem u to da kada nekom mladom biću date nešto lepo, neki konstrukt, pažnju, razumevanje, progresivne ideje, nešto pametno i smisleno, nešto ljupko i drago, da će to biće sutra imati nekakve šanse da gradi neki bolji svet oko sebe, bilo na mikro ili makro planu, u suprotnom, nemamo baš puno prostora za optimizam. 



Comentários


bottom of page