Postoje neki ljudi koji svojim stvaralaštvom menjaju ili usmeravaju tok naših života. Imaju neku oštru otrežnjujuću, ali i umirujuću notu, ona dela koja čuvate na posebnom mestu na polici i u srcu. Oni autori koji su deo nas na neki neopipljiv način. Iako ih možda nikada nismo videli, njihovo prisustvo osećamo gotovo konstantno kako lebdi iznad nas, poput kakvog duha ili sablasne senke, u nekom dobronamernom smislu. Za mene to su dva autora koja su na intenzivan način uticala na moje kretanje ovim svetom i pronalazak nekog meni udobnog utočišta. Jedan od takvih autora je pisac Saša Ilić kog sam otkrila sasvim slučajno tokom svoje studentske dokolice u jednom mesečnom magazinu pre mnogo godina. Do tada, zaista sam verovala da su pisci neki ljudi iz prošlosti i da tako nešto u današnjem svetu ne postoji. No medjutim, kao i obično, prevarila sam se. Ne samo što postoje nego vode neke čudne i pomalo mračne borbe, kopajući po prošlosti, sadašnjosti, novinama, knjigama, mraku institucija i ideologija, biografijama ljudi koji su oblikovali ove naše prostore. Ne praštaju nikome i ništa, stvari nazivajući jedino onako kako se one posle toliko strahota i odsustva razuma i mogu nazvati. Ja nisam književna kritičarka, niti imam želju da to budem, unapred se izvinjavam ljudima koji se čitanjem i pisanjem bave profesionalno. Ovaj tekst, kao i svaki drugi na ovom blogu ima jedino intenciju da vas inspiriše na istraživanje. Ako odlučite da se pozabavite knjigama Saše Ilića pronaćićete u njima priče i sudbine onih ljudi koji nisu uspeli da prežive. Da prežive logore i ratove, razočarenja, lomove, tranziciju, novo doba, ili su preživeli i ostali živi samo na neki prividan način, boreći se sa tom smrti u sebi svakodnevno. Teme kojima se bavi ovaj autor i njemu slični govori na jedan više nego virtuozan način o zločinima koji su se dogadjali gotovo u našem susedstvu, dok je Srbija na sve to gledala bez trunke empatije i želje da tako nešto zaustavi, osim onih pojedinaca koji su u želji da se suprotstave tom razarajućem ludilu ovde prošli kao bosi po trnju. Naša sredina, teška poput olova, nažalost ne voli ovakve autore koji pozivaju na odgovornost sisteme i pojedince koji su zauvek uništili ili ugasili hiljade života. Medjutim, autor poput Saše Ilića neće vam pričati samo o mraku, ima tu na momente i ljubavi, što će nam ukazati na to da autor, je li, ipak ima i srce od krvi i mesa. Tu su i klovnovi, delirijumi, ideologija, istorija, umetnost, muzika, brodovi, vrlo sophisicated erotični momenti, puno simbolike, poetičnost, pregršt materijala za istraživanje, pa čak i humora, pomalo gorkog, ali bože moj, ovo su gorki prostori. Ono što pre svega nude priče Saše Ilića jeste odgovor ili možda samo pokušaj odgovora zašto oko nas sve izgleda tako kako izgleda, zašto je zlo na ovim našim prostorima toliko normalna pojava na koju više niko odavno i ne obraća pažnju, kao i priču o Jugoslaviji, zemlji koja se raspala pred očima svih nas koji nismo uopšte marili za to. Za mene lično knjige ovog autora koji često govori i o psihijatriji, traumama i onim našim unutrašnjim nemirima pomogli su mi da se ne osetim toliko samom i da kroz jednu izuzetnu književnu estetizaciju prebrodim neke svoje nemire, traume i svoje okruženje. Knjige ovog autora uvek su i fantastično oblikovane, neretko imaju neku prikrivenu dizajnersku simboliku. Tako ćete recimo kod romana Pas i kontrabas, koja je inače NIN nagradom nagradjena knjiga, naići na tu simboliku već u nazivu edicije Noć republike, koricama koje nisu vidljive na prvi pogled, umetničkim delima koja se nalaze na koricama, to su skulptura dečaka Kolomba koja možda treba da nam ukaže na istraživačku crtu autora, i Crveni Trougao El Lisickog, koji pak govori o levičarskoj prirodi autora i revoluciji koja prožima ovaj roman na više nivoa. Tu je i zbirka maestralnih kolumni ovog autora Dušanovac. Pošta. koja je ilustrovana čitavim spletom predivnih ilustracija, a priče o jednom burnom periodu naše svakodnevice poput ovih nećete pronaći baš često. Kada bih morala da se opredelim za omiljenu knjigu ovog autora, ne znam šta bih vam rekla, možda je to Berlinsko Okno, jer je sam početak moje interakcije sa delima ovog autora i mog shvatanja šta se to dogodilo blizu mene dok sam ja još uvek bila dete, ali istina je da me svaka nova knjiga ovog autora iznova očara i uvek otkrije toliko toga za mene novog i zanimljivog, bilo da je reč o nekim novim piscima, filmovima, muzici ili pričama iz prošlosti. Ostali i podjednako dobri naslovi Saše Ilića su i Predosećanje gradjanskog rata (2000), Pad Kolumbije (2010), Lov na ježeve (2016).
Negde u istom periodu počinje i moja opsesija strip autorom Danijelom Kauzom koji pripada onom alternativnom underground stripu koji govori kroz blijantan crtež takodje o ljudima koji se teško ili nikako ne snalaze u ovom svetu, o rasizmu, životu okovanom korporacijama, uvrnutim ljudima koji vide baš ono što niko drugi i ne želi da pogleda, običnim curama koje odbijaju da žive život takozvanih uspešnih ljudi, sve to upakovano u klovnovske boje, ciničan humor, britke i duhovite dijaloge, ironiju, groteskne momente i pojave američkog društva. Najpoznatiji, i čak fantastično i ekranizovan i meni posebno drag strip ovog autora Ghost World, odnosno Svet duhova koji na duhovit i melanholičan način priča baš o svakom od nas ko pokušava da pronadje svoj zagubljeni identitet u svetu shopping mallova, dosadnih poslova i svetu koji odbija da iskreno pogleda u sebe.
Verovatno ćete pomisliti kako je sve ovo možda preteško kao tema, ali nije li lakše i puno zanimljivije živeti sa nekim drugačijim pogledom od onog koji često stiže sa malih ekrana, novinskih naslovcnica ili bilborda?
Malo fotografija ovih knjiških divota i mini play lista uz ova dva autora.
