RESTART BUTTON

Dragi čitaoci, današnji blog posvetićemo dnevno političkim i obrazovnim temama u jeku izborne kampanje i večnom sukobu na ovim prostorima: narodna država i inteligencija vs. građanska država i inteligencija. Počećemo od onih bazičnih lekcija iz srednje škole iz predmeta koji se bar u moje vreme zvao Osnovi sociologije. Meni je taj predmet u školi bio posebno drag, zahvaljujući mojoj šarmantnoj profesorki koja je pored redovnog gradiva, često pravila osvrt i na marksizam u svojim predavanjima, a ostala mi je u pamćenju i kao neko ko je voleo da uzme moje hrvatsko izdanje ELLE magazina sa klupe, inače izvrsnog časopisa u to vreme, i da iz ugla sociologije komentariše sadržaj tog časopisa. Nego, moj vršnjak, viđeni mladi srpski intelektualac, filozof, pisac, kolumnista, suverenista, klasno osvešćeni nacionalista, pobornik naroda, ljuti borac protiv nas nezasitih malignih građana, rečju momak za sve, gospodin Filip Grbić, ovih dana imao je puno toga da poruči nama nezahvalnicima, koji hoćemo proju preko pogače, pobunjenicima protiv ove i ovakve vlasti i države pod upravom SNS-a i našeg nikad dovoljno i kako to on zapravo zaslužuje od građana voljenog predsednika Vučića. Pa da počnemo! Godina je 2026. mesto: Evropa, Srbija, 21. vek dakle. Pre tačno 250 godina u svetu nastaje prva građanska država. Deklaracijom o nezavisnosti nastaje prva moderna država koja je po svom nastanku i ustavnom uređenju definisana kao građanska država, SAD. Polazna tačka Deklaracije o nezavisnosti bila je ta da su svi ljudi stvoreni jednaki, oni informisaniji među vama čuli su sigurno za gospodina Tomasa Džefersona, autora ove u istoriji ljudskog roda veoma značajne povelje, a jedna od poznatijih rečenica iz ovog dokumenta glasi Da su svi ljudi stvoreni jednaki i da je njihovo neotuđivo pravo na život, slobodu i potragu za srećom, te da ljudi stvaraju države da bi ostvarili ta svoja prava, države koje organizuju pravednu vlast, a da ako je vlast štetna, oni mogu da je zamene, ukinu i ustanove novu vlast i državu. Drugim rečima kod građanske države, model državnog uređenja je takav da je nosilac suvereniteta i osnovni politički subjekt građanin (pojedinac), bez obzira na njegovu etničku, nacionalnu, versku ili klasnu pripadnost.

Koncept građanske države u modernom smislu nastao je krajem 18. veka, tokom perioda velikih građanskih (buržoaskih) revolucija na Zapadu. Francuska buržoaska revolucija (1789) bila je centralni istorijski događaj, te donošenje Deklaracije o pravima čoveka i građanina, kada dotadašnji podanici kralja zvanično postaju slobodni i jednaki građani. Time je srušen feudalni poredak i monarhija i stvoren temelj za moderne evropske demokratije. Teorijski koreni građanske države nastali su 17. i 18. veku, idejnu osnovu postavili su filozofi prosvetiteljstva i teorije društvenog ugovora – Džon Lok, Žan-Žak Ruso i Šarl Monteskje. Oni su tvrdili da država nastaje ugovorom među slobodnim ljudima radi zaštite njihovih prirodnih prava. Mit kaže da je čuvenu navodnu opasku Marije Antoanete, koja je razbesnela gladne mase u Francuskoj tog doba Neka jedu kolače ako nemaju hleb, napisao upravo Žan-Žak Ruso, a ta njegova rečenica kojom je hteo opisati bezosećajnost povlašćene buržoazije, kasnije je u propagandne svrhe korišćena kako bi se potakla masa protiv mladog kraljevskog para i monarhije. Opako!

Vreme je teklo, na mesto feudalnog poretka stizala je demokratija, odnosno građanska država, i tokom 19. i 20. veka, sa širenjem kapitalizma, liberalne demokratije i koncepta vladavine prava, model građanske države postao je dominantan oblik uređenja u savremenom zapadnom svetu, ali nažalost ne i u Srbiji. A sada ćemo napraviti paralelu između narodne i građanske države, obzirom da je Srbija malo zapela između te dve ideje. Gađanska država se u teoriji i među pismenim i dobronamernim ljudima smatra, slobodnijim, progresivnijim, modernijim, prosvećenijim i ekonomski uspešnijim oblikom države, odnosno demokratijom u pravom smislu te reči, odnosno državom koja živi u skladu sa tekovinama zapadne civilizacije i prosvetiteljstva, dok narodna država daje veća prava odnosno primarnu važnost samo određenom narodu koji živi na datoj teritoriji jedne države, dok manjine uz puno sreće, mogu imati različite stepene zaštite ili se nalaziti pak često u podređenom položaju u odnosu na većinski nacionalni korpus, i kod narodne države imate to pravilo da su to kolektivistička društva koja imaju problem sa induvidualizmom, skonost ka nepotizmu, prosto rečeno, u narodnoj državi ako nisi sa nama, odnosno u masi i za masu koju predvodi neki lider, onda si protiv mase, neprijatelj, izdajica, strani plaćenik, čudak, slučajni Srbin, materijal za lomaču. Danas bismo za Srbiju mogli reći da je tim narodnim putem stigla do Ljubi brat države. Zvuči poznato, jel da? Ne moramo biti mnogo bistri da zaključimo, da Srbija čak ni u 21. veku nije još uvek ušla u tokove zapadne civilizacije, iako se geografski nalazi u onom delu sveta koji pripada zapadnoj civilizaciji. Bilo je više pokušaja da se uđe u taj voz, ali svaki političar takvog opredeljenja ovde je bio ubijen, poslednji slučaj bio je premijer Zoran Đinđić. Zašto je to tako, na virtuozan način o tome piše decenijama naš izuzetni Uncle Bas, i na sve to što Basara radi, bilo ko pristojan i pošten, nema šta da kaže, osim da se složi i bude zadivljen Basarinim znanjem, ali i literarnim majstorstvom i humorom.

Nego vratimo se na gospodina Filipa Grbića, prvo od Filipa saznajemo da u Srbiji postoje dve klase ljudi, to su građani i narod. Kaže Filip ovako: Građanska klasa - lekari, advokati, inžinjeri svi oni imaju jako važnu ulogu u društvu, i ne traba da izgube ništa od onoga što imaju, ali ne smeju da imaju ni više od onoga što misle da trebaju. Svaka klasa u ovom drštvu treba da radi svoj posao, i da se ne meša drugoj klasi, druga klasa je koliko sam razumela Vučićev narod. Ne bih da budem neprijatna, ali plašim se da je Filip malo pobrkao pojmove, jer kao što sam gore pisala postoje građanski i narodni (nacionalni) oblik uređenja društva odnosno države. Ja sam moram priznati kada je reč o klasnoj teoriji do sada znala i iz knjiga naučila da postoji klasa eksploatisanih, i klasa eksploatatora. O tome ko će koliko i šta imati i koliko prava, hvala bogu još uvek ne odlučuju umovi poput Filipa, nego ekonomski i pravni poredak stvari. Ovo sa narodom i građnima kao klasama je novost za mene moram priznati, i meni koja sam godine provela u tom "levičarskom" društvu, skroz zvuči kao da je stiglo iz laboratorije našeg Sime Spasića srpske levice. I pošto mi ovo zvuči kao još jedna u nizu naših šupljih političkih sklepotina, predlažem da malo detaljnije obradimo ovu tezu. U 2026. godini ta pobunjena povlašćena klasa po rečima gospodina Grbića, recimo lekari, su sve samo ne povlašćeni ako pogledamo njihove plate i uslove rada u Srbiji, inžinjeri pak, uglavnom rade za neke velike korporacije i male i srednje firme, i spadaju prema klasnoj teoriji u nepovlašćenu odnosno eksploatisanu klasu, odnosno radnike, osim naravno u slučaju ako su vlasnici kompanija. No ako govorimo o sukobu mišljenja o tome da li Srbija treba da bude građanska ili nacionalna, odnosno narodna država, to je već nešto sasvim drugo, i pitanje je toga da li želimo da nastavimo putem samoskrivljene nezrelosti (o kojoj piše Kant u svom znamenitom tekstu "Šta je prosvećenost?"), kolektivizma i vođe kao i do sada ili putem zrelosti, odgovornosti, individualizma i demokratije. Nije teško pogoditi da sam ja pobornik ovog drugog, for God's sake I am a cat person! I ne samo ja nego i svi oni ljudi koji decenijama unazad odlaze iz zemlje, koja se guši i davi upravo u kolektivizmu, nacionalnoj svesti, tradiciji i one najbolje ljude koje ima takvim uređenjem tera u neke druge uređenije svetove koji pružaju više mogućnosti. Ali veliki problem današnjice je taj da se demokratija često zloupotrebljava da bi se ista ta demokratija na talasima populzma ukinula što se dogodilo u Srbiji, ali i u Trampovoj Americi, te sa lica zemlje pobrisale sve civilizacijske i pravne tekovine. No to su teška pitanja, i teške globalne teme na koje još uvek nemamo odgovore i rešenja, a mi smo mala zemlja koja ima puno problema, kojoj je potreban ozbiljan restart u vidu nikad sprovedene lustracije, krivičnog gonjenja onih koji su se zloupotrebom položaja ogrešili o zakone, otvaranja dosijea tajnih službi u kojima nažalost kod nas ima puno kandidata koji ne bi prošli pitanje ljudskih prava, a verujem da ima puno i onih koji zapravo ne rade za Srbju i njen interes, već za interes Ruske federacije koja je upravo primer države koja kao i Srbija nikada nije ostvarila ono što zovemo modernom građanskom i demokraktskom državom, jer se samo tada mogu dubinski i sistemski rešiti najveći problemi građana ove države, gde bi odgovornost konačno počela da funkcioniše, a građanima počela da se vraća za početak vera u institucije i državu. A nešto više o tome, znaćemo pretpostavljam 26. oktobra. Cheers!

https://www.youtube.com/watch?v=NP_zFFn3tyg