Počast zločinu

U Srbiji je upravo krenula nova etapa ludila. Naime, preminula je moralna vertikala velikog dela naše male i zabuldele paradržave. Kao i svaka zabludela zajednica, i ova naša za heroja ima čoveka koji je ni manje ni više nego osuđen za stravične ratne zločine, čak i genocid. Ta moralna vertikala zove se Ratko Mladić. Ako mene pitate ko je bio taj čovek, osim svih onih stvari za koje je osuđen, rekla bih vam da se radi o ordinarnoj seljačini, kakvu možete sresti na svakom koraku na ovim našim sadistički raspoloženim prostorima. Ne vidim iskreno nikakvu razliku izmedju lika kao što je recimo Milo Lompar, Aleksandar Vučić ili neke tipične propalice bilo ispred prodavnice bilo separea na splavu, i dotičnog čoveka koji je danas preminuo. Meni je sve to isto da vam pravo kažem. No, problem tek nastaje. Sada ćemo morati danima da slušamo svu tu patetičnu jezu koja je za razliku od ove osobe, živa i zdrava, na slobodi u Srbiji. Očekujem da ćemo imati i live stream njegove sahrane, verovatno uz sve moguće državne počasti. Lično bi me obradovala crnohumorna scena u kojoj Matija Bećković na sahrani Ratka Mladića u poetskom zanosu od uzbudjenja doživi srčani udar i upada u grob svog ortaka dok mu drži govor.

Mene je jako sram države u kojoj živim. Sramota me je političara koji me predstavljaju po svetu i u parlamentu, sramota me je mojih sugradjana koji nisu u stanju da shvate šta znači identifikovati se sa najgorima i slaviti najgore medju nama, i predstavljati ih kao jedan poželjan model vrednosti. Ne znam da li ti svi ljudi znaju šta znači za jednog mladog čoveka da veliča lik i delo Ratka Mladića. Šta znači odrastati sa takvim idolima. Imaće priliku da saznaju kroz desetak godina kada im hladnoća i destrukt tih generacija na ovim prostorima zakuca na vrata...

U svojoj revolucionarnoj marksističko-psihoanalitičkoj studiji o fašizmu ("Masovna psihologija fašizma") Vilhelm Rajh na jednom mestu piše: "Položaj oca zahteva naime najstrožije seksualno ograničavanje žena i mladih. Žene pod malogradjanskim uticajima poprimaju rezignirano držanje koje se temelji na potiskivanju seksualnog bunta, a sinovi pored podaničkog stava spram autoriteta i jake identifikacije sa ocem koja kasnije prerasta u identifikaciju sa svakom vlašću i silom."

Ovako Rajh opisuje masovni psihološki mehanizam koji ljude čini pokornima ideji nacije i sile, bez bilo kakve želje da se tome odupru, i krenu putem oslobodjenja, odnosno zrelosti. I zaista ako pogledamo celu tu ekipu autoritarnih degenerika, od crkve, preko vlasti, pa sve do kulture na ovom našem parčetu planete, videćemo baš sve ono o čemu Rajh piše u ovom svom delu. Uvek nam je potreban nekakav muški autoritet, dok je ženska seksualna oslobodjenost ovde nešto najstrašnije ikada, a identifikacija muškog dela sa silom je vrlo izražena u našem društvu. Drugim rečima u našoj maloj paradržavnoj zabludeloj zajednici masovna psihologija fašizma kako ju nazivao Rajh, prožima unutrašnji svet većinskog dela našeg stanovništva podložnog autoritarnim režimima baš kao u studiji Vilhelma Rajha. Postavlja se na kraju, jedno jako važno pitanje, ima li smisla pacijenta koji je duboko oboleo, ubedjivati da mu je pomoć potrebna, ako on tu pomoć neprijateljski i uporno odbija sa idejom da je on potpuno zdrav, te da je taj glavni izvor zla lekar koji ga pod nekakvim okriljem suočavanja sa istinom, a koja je ujedno i put izlečenja, ubedjuje da mu je prosto potrebna pomoć. Čini se da će proći još puno vremena da se srpsko društvo vrati nekom humanijem putu, te prestane kako ratni tako i moralni poraz da slavi kao pobedu, ako ikada i odluči da prestane sa autodestrukcijom kojoj su sada već generacije izložene praktično ceo svoj život.

Ilustracija u nastavku teksta, crtež je iz jedne od knjiga Vilhelma Rajha i predstavlja čoveka koji je zadivljen autoritetom i silom, na kraju samoga sebe lišio slobode.