Sa ogromnim zakašnjenjem, pišem o mom novom knjiškom otkriću. Vladimir Tabašević, koga sam otkrila na silu boga, kako bi to pisac rekao,, čudno čudo moje generacije, pisac, navijač, street fighter, filozof, zajeban tip, onaj o kome mašta Enid Coleslaw ubedjena da tako nešto ne postoji, onaj o kome piše i peva Lux Interior, onaj koga kao i The Cramps nekad, napadaju takozvane progresivne feminiskinje i takozvani slobodarski krugovi. Naravno, neko ko je poput mene zakucan u prošlosti još uvek pokušava da otkrije o čemu to i zašto piše Vladimir Tabašević. Ko su njegovi junaci, šta nam poručuju? Tabaševićeve knjige moraćete pročatiti puno puta, i čini se da ćete svaki put otkriti još neku novu dimenziju njegovih knjiga, kao da je knjiga čarobna i na neki način iznova priča novu priču. Čitajući knjige ovog autora stalno ćete biti na oprezu, jer stil prosto zahteva da stalno budete hiper budni tumač. Egocentrik svoje vrste, ovaj autor nervira sve oko sebe svojim vrcavim seksi talentom i jezikom. Kako stvari za sada stoje niko mu ne sme izaći na crtu, a bilo bi vrlo zabavno videti taj sudar naših kulturnih svetova uživo. Možda bismo otkrili puno o sebi, otkrili poneku zabludu u kojoj živimo. Ja jesam, fajt definitivno nije mrtav. Živ je, zdrav i prav i potpuno sumanut. Oličen u onoj generaciji u koju ama baš niko nije verovao.
Meni lično teme poput klasne borbe nisu više zanimljive, da li sam omatorila, ili sam se prosto previše saživela sa vremenom u kome živim, udobno ušuškana u svoj svet užitaka, i straha od stvarnosti, ne znam, ostaviću tu temu onim ljudima koji su dobro potkovani teorijski za to, premda verujem da takav izbor u ovom svetu ima samo jedan put, onaj koji vodi ka vratima institucija zatvorenog tipa. Jednom sam stigla tamo, za ovaj život, meni više nego dovoljno da se do kraja života osećam zalutalom na našem trećem kamenu od Sunca.
Ne znam zašto autora optužuju za svašta nešto, ja ga mogu optužiti za uhodjenje teških razmera, a za tu spornu mizoginiju za koju autora optužuju, kao što su to nekada činili i bendu The Cramps, citiraću moj omiljeni segment iz romana Tiho teče Misisipi.
Neretko se Deni prikrade devojčicama, dok su u tišini koje samo devojčice umeju da prave, neretko se prikrade odglumi divljeg konja, skoči, tako sam, u borbi sa dosadom, skoči pred njih, nasmeje se, rže, izraduje se za sebe, stane pred njih, grivu im pokaze, a one samo kažu: "Deni, idi igramo se, ne prekidaj nas."
Nikada mu nije bilo jasno koju igru igraju tako tihe, uvek sa nekim šoljicama, uvek tako nečujne, kao da taj njihov svet ima neka pravila koja njemu moraju ostati nepoznata.
Na ovo, ja cu Vladimiru iz perspektive cure odgovoriti malim feminističkim underground punk remek delom, jer zaista pitanje je više nego hot!
Hmmm? What's inside a girl? Ain't no hotter question in a so-called civilized world.
A gde su knjige, mačke i stripovi tu je i muzika!
🖤 The Cramps - You Got Good Taste ❤️