Time to grow up

Jednom prilikom, čini mi se tokom prethodne godine, ministar Ivica Dačić je izjavio da će Kosovo moći svoju ambasadu da otvori samo na Mesecu, i ironično na to dodao rečenicu, ETO DA BUDEMO U DUHU SF-a. Osetila sam se pomalo prozvanom, moram priznati.

Ja razumem da ministar sigurno nikada nije čitao SF književnost, taj žanr kod nas je oduvek preferirao mali i raskošnom pameću obdaren krug ljudi, a posebno verujem da naš ministar nije čitao meni jako dragu Ursulu Le Guin, to pitanje nije potrebno ni postavljati, jer je dovoljno da našeg ministra pogledate i shvatite da nije baš mario za knjige i humanističke doktrine u životu, već mnogo više za kafanu, i kafanski način bavljenja politikom. Ali… Ono čime se SPS, naš ministar i naši predstavnici vlasti bave jeste politika, odnosno više nekom vrstom nabadanja u stilu one narodne I ćorava koka ubode neko zrno, ako sagledamo rezultate njihove politike od 90tih pa do danas. No ono što je ovih dana jako važna politička tema obzirom na eskalaciju sukoba u svetu, jeste spoljna ali i unutrašnja politika i naše male zemlje. Sukobi ovakvih razmera zahvataju ceo svet koliko god mi odbijali da priznamo tu činjenicu da mi već neko vreme živimo nešto što bi se moglo nazvati Treći svetski rat. Premda postoje države koje u tim sukobima direktno ne učestvuju, jer hteli mi to da priznamo ili ne, države na planeti Zemlji nisu neki lebdeći asteroidi, već su medjusobno globalno povezane celine koje funkcionišu unutar jednog medjusobno povezanog ekonomskog sistema, i u takvim situacijama ali i inače nije baš logički utemeljena tvrdnja da je moguće biti ili ostati neutralan, da ne kažem da bi dobar psihijatar na takvu tvrdnju upisao pacijentu u izveštaj: Kritičnost u odnosu na okolinu i sopstvene postupke je narušena, te bi predložio dalje korake u cilju ozdravljenja pacijenta. Dakle kritičnost se u medici smatra ne samo zdravom, nego i funkcijom od vitalnog značaja za mentalno zdravlje pojedinca. 

Ali vratimo se na našu vladajuću strukturu koju čini koalicija SNS i SPS. Baš ovih dana savetnik Ivice Dačića, izvesni Ibro Ibrahimović, drhtavim glasom je pitao Zorana Vuletića (predsednika GDF-a) šta to Srbija treba da uradi u ovom trenutku, jer je bože moj, svrstavanje na neku od strana u trenutnim sukobima štetna, te da je naša slobodno možemo reći izmaštana “neutralna” pozicija lebdećeg političkog asterioda jedina ispravna po rečima gospodina Ibrahimovića. Prvo nije tačno da smo mi neutralni, već samo glumimo za domaću javnost tu neutralnost. U ratu Ukrajina/Rusija mi nismo uveli sankcije Rusiji kao što su učinile sve članice EU, i time smo stali na stranu Rusije, a bilo bi logično da to uradimo jer privreda naše zemlje funkcioniše upravo zahvaljujući EU, već otvoreno podržavamo Rusiju u sukobu u gotovo svim medijima, koja je zapravo napala i sa zemljom sravnila mnoge ukrajinske gradove. To smo pokazali izmedju ostalog i prisustvom našeg predsednika na vojnoj paradi u Moskvi. Idemo dalje, sledeći veliki globalni sukob koji je usledio je rat Izraela protiv Hamasa, nakon terorističkog napada Hamasa na posetioce muzičkog festivaa u Izraelu. Usledio je doslovno pokolj od strane Izraela nad Palestincima, i prilikom glasanja u UN-u oko pitanja tog rata, Srbija nije glasala protiv tog pokolja nad nevinim ljudima koje ubijaju doslovno i Izreal i Hamas, za razliku od recimo Slovenije koja jeste u UN-u glasala protiv, Srbija je bila suzdržana i to tako što prodaje oružije Izraelu, dakle u ovom sukobu mi smo na strani Izraela, koji je pak na onoj strani protiv Rusije. Pametni bi to nazvali, politika vrdanja i šibicarenja, odnosno kafanska politika. Idemo dalje, Venecuela - nije izbio rat, Ameri su samo Madura spakovali u džak, i rekli nema više, kraj, mi od sad kontrolišemo ovu energetsku tačku sveta, i trgovačku rutu. Šta tada rade naši vlastodršci? Samo što nisu pozvali babe narikače Maduru koji je ništa drugo do klasičan diktator koji teroriše sopstveni narod, dakle ovde smo na strani Madura i protiv Trampa i SADa, koji su glavni saveznici Izraela. Idemo dalje, napad Amerike i Izreala na Iran i pitanje gde mi treba da stojimo u tom sukobu, još koliko sam shvatila nismo odlučili, a moraćemo, jer je Iran jedno od glavnih energetskih čvorušta sveta, a i na bliskom istoku nalazi se moreuz koji je jedno od glavnih trgovačkih puteva sveta kuda prolaze brodovi, kontejneri itd, i sve su šanse da će Ameri i ovde da preuzmu kontrolu. Ja mislim da je i mentolu do sada jasno, da Ameri žele da kontrolišu te tačke, te da žele time da zaustave dalju ekspanziju Kine i kineskog globalnog uticija. Normalno bi bilo da diplomatski poželimo Iranu pobedu nad koljačkim režimom koji ih teroriše decenijama, ako mene pitate to je ljudski, ali ni mukajet oko ovog pitanja od naše vlasti, i na ovom pitanju se vidi koliko našu spoljnu politiku vode potpuno izgubljeni ljudi. Ko će na kraju da pobedi ja ne znam, niti bilo ko može da zna ishod ovog globalnog sukoba, ali ono što su činjenice koje znamo je da su Ameri najveća vojna sila na svetu, i da sa njima po tom pitanju nema igranja, da su malo odlepili jer im se tron globalnog hegemona trese u odnosu na Kinu, da su malo i ideološki zabrazdili sa Trumpom i njegovom administracijom, ali i sa ljudima koji su danas najbogatiji na svetu, a čine Trumpovo blisko okruženje. Ja lično ne mislim ništa lepo o toj družini, ali ne mislim ni o Kini. Kina je zemlja izuzetnog tehnoloskog i ekonomskog rasta, ali ne i onog duhovnog. Naprotiv civilizacijski gledano u tom smislu oni su na jako niskom stupnju razvoja, jer većinsko stanovništvo Kine je izuzetno neobrazovano, vrlo indoktrinirano negativno prema zapadu od malih nogu, iako im je bas taj zapad od 70tih na ovamo omogućio da se ekonomski toliko razviju i obogate, u to vreme Kina je recimo bila na daleko nižem stupnju razvoja od recimo Jugoslavije, ali globalizacija koja je pokrenuta sa zapada, Kini je omogućila da postane to što je danas, generalno obrazovanje stanovništva nije njihova politika razvoja, već poprilično robovski odnos prema sopstvenim radnicima što je ovako jedan dosta zastrašujuć pokazatelj stanja ljudskih prava u jednoj zemlji koja sebe da stvar bude jos crnja i komičnija naziva komunističkom. Ali, mi nismo ni u Kini, ni u Americi, već u Evropi koliko je meni poznato, i zvanično mi imamo nameru da udjemo u EU, tj. budemo deo tog političkog identiteta na globalnoj političkoj sceni. 

I sad postavlja se pitanje što smo mi ovoliko zabrazdili, i zašto nas je toliko strah od ideje da krenemo putem EU politike, te ne znamo kud ćemo i šta ćemo, a pritislo sa svih strana. Ta magična reč glasi Nezavisno Kosovo, odnosno da se vratim na početak ovog mog pisanija, i izjavu Ivice Dačića o pitanju ambasade Kosova na Mesecu i SF scenarija po njemu. Kosovo je naš glavni politički i spoljno politicki problem već 25 godina, i postaje sve veći, jer globalni ratovi i ekonomije su umreženi, to smo već nadam se apsolvirali. Zašto? Pre svega zato što je Kosovo jedan od tegova oko vrata za članstvo Srbije u EU, te dalji razvoj zemlje i pitanje budućnosti za nove generacije, ali i zato što smo prvo potpisali (konkretno vlada u sastavu SNS I SPS) Briselski sporazum sa Kosovom koji podrazumeva kao i svaki sporazum da se tačaka tog sporazuma pridržavamo, a ne da onda nastavljamo da ludujemo kao da ništa nismo potpisali i to na sopstvenu štetu i korist majčice Rusije. No kako je majčica Rusija 2022. napala Ukrajinu, a Putin izjavio da je Ukrajina samo njihov početak, aludirajući na EU, dalje je iz EU došao na red Ohridski sporazum koji smo takodje potpisali, obzirom da smo mi i dalje ludovali zajedno sa Ruskim toxic prijateljima, koja Srbiju koristi kao glavni remetilački faktor mira na Balkanu i potencijalno ratno žarište u Evropi, što je pak interes toxic majčice Rusije koja Evropsku uniju ne može očima da gleda, jer toliko liberalnog ne može da podnese u svojoj blizini. Odnosno Rusija stalno radi na destabilizaciji našeg regiona raspirujući kroz srpski nacionalizm i anti EU narativ nove potencijalne ratove, i to pre svega kroz ideju Srpskog sveta, ili Lomparovog Srpskog integralizma čini sve što može da Srbija bude na kratkom ruskom lancu, što svi naši političari na vlasti od marta 2003. zdušno i sa puno žara podržavaju, drugim rečima ni hirurskim putem ne može da se im se odstrani Putinov racku iz usne duplje, što bi rekao jedan Twitter autor. Idemo dalje, šta o Ohridskom sporazumu misli, Srbija je rekla onim napadom u Banjskoj od par dana kada je Rusija pokušala preko svojih ovdašnjih vernih krimi rad slugu da pokrene novo ratno žarište u Evropi. Onda je došla na red i kriza NISa, koji su ovi gore pomenuti ljubitelji felacia prodali Rusima, i tako stavili Srbiju u energetsku zavisnost od zločeste Rusije u zamenu za čuvanje Kosova, koje je Srbija izgubila potpisivanjem Kumanovskog sporazuma još 1999. godine i zvanično još tada kapitulirala i predala Kosovo. Dakle nije ni bilo potrebe za čuvanjem bilo čega, osim one nade Kad se vojska na Kosovo vrati, što prevedeno znači da mi samo čekamo trenutak za novi rat, a kakve to posledice može da ima po gradjane, pa bole nas racku, nama je dobro. Da ne bude da sam ja neko ko je na strani Albanaca i protiv Srbije, imam samo da kažem da je realno stanje na terenu mnogo više u korist Alabanaca, ja lično, ne bih želela ništa da imam sa političarima koji su uspeli da okače sliku Adema Jašarija na futurističku zgradu ili skinuli glavu Bori, sa spomenika Boro i Ramiz, ali priznala bih Nezavisno Kosovo, pridržavala se svih tačaka gore pomenutih sporazuma, poželela im svu sreću ovog sveta sa idolom poput Adema Jašarija, i radila na tome da osiguram političkim sredstvima kroz institucije EU, i sporazume koje sam potpisala, najbolje za srpsku manjinu na Kosovu i kulturnu baštinu Srbije koja se nalazi na Kosovu, jer mislim da je borba za to najefikasnija kroz institucije i sporazume EU, a ne kroz prorusko nacionalističko ludilo, ili patetično savezništvo sa zemljama trećeg sveta koje nisu priznale Kosovo, jer se mi sa tim zemljama ni ne graničimo, dok se sa zemljama koje priznaju Nezavisno Kosovo ipak graničimo i delimo mnoge interese, a danas čak i ozbiljne strateške interese, poput recimo federalizovane i ujedinjene Evrope, koja je ipak kuća svih nas, a valjalo bi pre svega tu kuću čuvati od predatora poput SAD-a, Rusije i Kine koji su se ozbiljno namerčile protiv naše predivne liberalne, stare i prefinjene gospodje Evrope. Dakle, i Kosovo i Srbija bi trebali da se saberu i rade na tome da postanu civilizovane evropske države, te da nešto nauče iz turobne bliske prošlosti, a to je da svačiji život i mir generalno treba ceniti i čuvati. Dakle, treba da se izjasnimo i opredelimo, a to je za vlastitu kuću i krov nad glavom što je i u geografskom i ekonomskom smislu za nas Evropska Unija. Nažalost iz gore popisanih svrstavanja Srbija se uglavnom svrstava uz nasilje, diktatore i slično, što se meni čini potpuno pre svega etički, ali i politički pogrešnim izborima ako uzmemo u obzir našu skorašnju istoriju i koliko zla smo naneli i drugim narodima i sebi identifikujući se sa nasilnim politikama, sa kojima nismo još uvek raskrstili, i da, bilo bi dobro da imamo što više muzeja koji se bave našom prošlošću, jer muzeji su lekovita mesta, zato ih jedna Evropa toliko i ima, i toliko neguje u duhu latinske izreke Historia Magistra Vitea Est,  budući da gospodin Ibrahimović optužuje nas koji smo za otvoreno svrstavanje uz EU politiku ljudima koji bi od Srbije da naprave muzej prošlosti, nesposoban da shvati da se u dobru budućnost stiže upravo kroz analitički i kritički odnos prema prošlosti, a to naročito važi za situacije nakon poraza. Ali dobro, možda gospodin Ibrahimović i njemu slični jednog dana shvate ovo, pa nam bude svima lakše. Do tada možemo ovako kao ćorave koke da nabadamo zrna, odnosno svoje političke odluke, i da lažemo i sebe i sve oko sebe da želimo da budemo deo Evropske unije i kontinenta kome geografski pripadamo, samo zato što smo nesposobni da priznamo poraz jedne politike koju i dalje vodimo i u koju i dalje sumanuto verujemo, i koju opravdavamo preambulom ustava koji nema veze sa realnošću na političkom terenu Evropske unije u koju ‘’želimo’’ da udjemo. Drugim rečima i dalje istrajavamo na kukavičkoj politici, ali dobra vest je da su gospodina Zorana Vuletića i voditelji počeli da gledaju sa strahopoštovanjem, jer znate kako to ide sa kukavicama, njih nažalost prosto ne možete da urazumite, ali ih možete činjenicama prepasti i saterati u ćošak, jer je njima čin političke i bilo koje druge hrabrosti i principa prosto nepoznat. A nama je za bolju budućnost pre svega potrebna politička hrabrost. E sad, pošto od silnog straha ne znamo kud ćemo, a pošto su nam puna usta budućnosti, evo ja bih išla recimo ka onoj družini koja u rukama drži globalni tehnologijski monopol odnosno moć proizvodnje mikro i nano čipova od kojih zavisi gotovo ceo savremeni svet kakav poznajemo, a samim tim i globalna moć, a to je jedna malena zemlja koja pored ove sofisticirane tehnologije ima i divna polja cveća. Reč je o evropskoj zemlji Holandiji, i kompaniji ASML koja jedina na svetu poseduje tehnologiju za proizvodnju ovih čipova. Preko 90% ovih čipova poroizvodi se u Tajvanu, glavnoj ratnoj meti Kine, ali mašine i tehnologiju za proizvodnju ovih čipova poseduje u svetu samo ASML, odnosno zemlja Evropske unije. Ne znam za vas, ali ja volim Holandiju, jednu ultra liberalnu cvetnicu Evrope, ali nisam sigurna koliko naši od politike i života operisani političari na vlasti vide sebe u jednom ovakvom društvu najboljih, kome realno ne pripadaju, ali ima nas koji pripadamo, te bismo ljubazno zamolili ostale da nam se sklone s puta, i nadju neki posao u kome bi bili dobri, jer o politici ne znaju ništa. Ali kad su već tu gde jesu trenutno, a ne žele da odu, mogli bi da do kraja završe to što su započeli 90tih i potpisali tokom 2000tih, te jasno i glasno kažu, da mi smo Kosovo učinili danas nezavisnim, i tim svojim činom javnog priznavanja Nezavisnog Kosova i svega ostalog što ide u tom paketu odu i konačno u penziju, možda ovaj narod ovde tada shvati koliko im ni do čega nije stalo, koliko ne mare ni za šta osim za sebe i svoje bankovne račune. Tim činom priznali bi i sebi i svima nama još jedan veliki poraz, a to je takozvana neutralna spoljna politika, sa svima smo super. Nema niti jednog razloga da tu njihovu pitu od govana pojede niko drugi do oni sami. A posebno ne ljudi koji su od 90tih pa sve do danas bili na potpuno suprotnim i krajnje konstruktivnim političkim pozicijama i plaćali jako skupe i preskupe cene svojih ispravnih izbora u ovoj sredini.

Ilistracija: Darija S. Radakovic - Art Diktator / 2026