Ako postoji nešto što me na smrt plaši na ovom svetu, onda je to Pariz. Količina raskoši tog grada, izaziva u meni neki čudan strah, i pored toga što je ipak sve nekako potpuno ležerno tamo. Najveći za mene, starog hipohondra, je svakako onaj od dijabetesa, jer te poslastičarnice, to je zaista strahotno. Ne zna čovek da li je opasnije gledati te kolače ili ih pojesti i onesvestiti se od svog tog sećera. U Parizu je naime sve seksi, kolači, vina, ulice, fasade, tipografija na staklima bistroa, parkovi sa zečevima. Imaju čak i jedan park u kome prodaju samo stare knjige i stripove. Vrlo lako se možete onesvestiti od tipografskih lepota koje tu možete naći. Park se zove Georges-Brassens i tamo svakog dana možete naći ljude koji trguju starim knjigama. Za mene je bilo neverovatno da na ulici neko prodaje knjige iz 18. veka recimo. Ali eto... No, vratimo se šećernim strahotama. Ovih dana spremam se psihički za poduhvat Paris-Brest, poslasticu koju sam probala davno u Parizu, ali nikako da pokušam i sama da je napravim, jer znam da neću moći da pojedem samo jedan. Naravno, uz Paris-Brest, za kompletnu i trenutnu smrt izaberite čašu suvog mirišljavog roséa. Rosé vina su posebna priča u Francuskoj. Predivne nijasne pastelnih tonova na policama, od nežnih oranž tonova, preko bledo koralnih, do bledo pink, ili onih gotovo karmin crvenih... Morski zalazak sunca, ili što bi moja koleginica Tina rekla, slika kao za poklopac od bombonjere.
Za sada, podeliću sa vama malo inspiracija za letnje parisien užitke, a recept za Paris-Brest čim isprobam i usavršim. Biće i ilustracija ❤️
Comments