LUKAVSTVO NIŠTAVILA
Izbori su raspisani. I taj dan se bliži. Niko ne zna kako će se sve završiti i hoće li borba koja je trajala gotovo dve godine, nakon pada nadstrešnice koja je usmrtila 16 ljudi, doneti neki zdravorazumski rasplet dogadjaja. Do dana današnjeg niko nije procesuiran kao odgovoran za taj strašan događaj. Ja se danas neću baviti ideološkim problemima kroz koje su prolazili ovi naši protesti i celokupna pobuna društva. Baviću se time kako je ova pobuna ogolila kako sav užas ove vlasti tako i sve one ljude koji su deo jednog po meni jako opasnog narativa, koji se često krije iza levičarske pozicije. Ta levičarska pozicija tih ljudi, ako do kraja ogolite sve što ti ljudi izgovaraju u javnosti i zagrebete skroz do kraja, gotovo je identična onoj koju smo nekada imali u okviru JUL-a, čiji je ideolog bila Mirjana Marković. I zaista ako danas slušate sve te mlade takozvane levičare, koji sebe nazivaju nimalo skromno čak i filozofima, a da iza sebe nemaju ni doktorat iz filozofije, a kamoli neko objavljeno delo, čućete gotovo identičnu retoriku kao što je ona julovska, koja je naravno danas samo mnogo više nego tih dana začinjena pravoslavljem Srpske pravoslavne crkve, koja je opet, ništa drugo do ispostava Ruske pravoslavne crkve na ovim prostorima, i nema u svojoj biti ništa sa nečim što bi se moglo dovesti u vezu sa hrišćanstvom. Ta levica o kojoj oni govore živi što u Kremlju, što u Džungnanhaju. Setimo li se gde se do svoje smrti krila Mirjana Marković, i gde se na međunarodnom planu branilo Kosovo, ali i svi drugi politički neuspesi nacionalističke politike Srbije i odbijanje EU integracija i uredjivanja države, i nije teško povezati odakle danas potiču kako finansiranje tako i narativi, ali i estetika koje nam ta mlada pseudolevica plasira putem raznih platformi. Kao i u svakoj ideološkoj i političkoj veoma loše sklepanoj doktrini, kojih nama ne manjka, i u ovoj možemo vrlo lako uvideti sve one gotovo smešne protivrečnosti koje su tokom ove građanske pobune samo zasijale u svom punom sjaju. Meni je za oko zapala izvesna Andrea Jovanović, pre svega jer mi je generacijski bliska osoba, autorka podkasta Lukavtsvo uma, i neko ko redovito gostuje u raznim emisijama u kojima analizira i daje svoje mišljenje o ovim protestima, ali i o mnogim drugim političkim pitanjima. Andrea je nekih desetak godina mlađa od mene ako ne grešim, ali recimo da spada u generacijski meni bliske ljude, i neko ko ceo život živi u Srbiji, te bi trebalo da ima jasan uvid u sva politička zbivanja ove zemlje obzirom na teme koje je zanimanju i kojima se bavi u svom radu, koja su tokom mog ali i njenog odrastanja bila prilično burna. Andrea je imala zaista neverovatne i etički vrlo upitne izjave u javnosti, a ja ću za ovu priliku izdvojiti samo dve koje su meni lično bile sasvim dovoljne da shvatim koliku težinu ima sva ta takozvana levičarska priča iza mladih medijskih lica poput ove gospodične. Prvi put bila je to izjava nakon što je eksplicitni snimak narodnog poslanika opozicionog ZLF-a, Đorđa Miketića dospeo u javnost sa namerom da se taj čovek doslovno uništi, ne samo kao politički akter, nego i privatno, na šta je Andrea u jeku gradjanskih pobuna protiv vlasti, imala komentar u medijima, citiram "Ja ne znam zašto država ne koristi više takve stvari". Dakle prema logici i vrednostima ove mlade dame, država bi trebalo sve opozicione lidere da diskredituje u političkoj borbi tako što će u javnost puštati snimke iz njihovih spavaćih soba. Pitam se šta bi Gramši, kome se Andrea divi, na ovo rekao. No međutim to nije bilo sve, u jednom od svojih izlaganja, Andrea je žrtve Gulaga, nazvala navodnim, valjda u pokušaju da odbrani komunizam u Rusiji. Andrei ovom prilikom preporučujem knjigu Priče sa Kolime, ali i Krhotine Dvadesetih, ruskog autora Varlama Šalamova. Možda je te knjige nateraju da malo revidira svoje poglede na to kako treba ili ne treba da izgleda politička borba, te možda tada shvati zašto je komunizam koji smo tada imali pao, kao što i svaka laž pre ili kasnije padne. Ali vratimo se izborima i dvogodišnjim protestima građana nakon pogibije ljudi, i pozabavimo se na trenutak vezom izmedju Kine, kao izvođača radova na spornoj železničkoj stanici u Novom Sadu gde se dogodila ova strašna nesreća, i našim mladim levičarima, danas ljubiteljima kineskog komunizma, ali i borbe protiv imperijalizma, razume se, samo onog zapadnog, istočni je sasvim ok, sa sve pretpostavljamo marksističkim logorima za Ujgure u toj zemlji. Lično sam, zbog prirode posla kojim se bavim, svojim očima imala priliku da u životu vidim kako izgleda kineski komunizam u onoj svakodnevnoj praksi radnika, koji je li, čine okosnicu komunizma, odnosno marksizma kao ideje. Ne bih poželela ni najgorem neprijatelju da živi i radi u onakvim uslovima u kakvima žive i rade ljudi u Kini, u okviru tekstilnih fabrika, i da dožive tretman od strane svojih poslodavaca kakav tamo radnici imaju, dok je boja reka doslovno crna u gradovima sa velikim brojem fabrika. No ne moramo otputovati toliko daleko u srce tame kapitalizma danas, da bismo ovo znali, dovoljno je pročitati strašne vesti o uslovima rada, tretmanu zaposlenih i ozbiljnim krivičnim delima poput trgovine ljudima, koja se dešavaju u Srbiji upravo u kineskim fabrikama koje posluju kod nas. Radi se blago rečeno o kriminalu i divljaštvu koje država na čelu sa SNS-om dopušta nad svojim gradjanima koji nemaju mnogo izbora u životu, te su prinudjeni da za život privredjuju na takvim radnim mestima, dok neki drugi nesretni ljudi iz dalekih zemalja u tim fabrikama završavaju doslovno kao roblje u tim fabrikama. Svako ko ima bar malo levičarske svesti u sebi, ali naposletku i ljudskog u sebi, ovako nešto bi barem kritikovao. Ali to nećemo čuti od naše današnje leve inteligencije julovskog tipa, ali i autora teza o tome kako je turbo-folk, istinska estetika radničke klase, no nekako naša leva inteligencija ne nalazi za shodno da kaže da je ta estetika bila deo i ratne i estetike moralnog sunovrata jednog naroda, koji je upravo uz te pesme išao da ratuje, pljačka, ubija, zlostavlja druge narode oko sebe, kako je taj muzički zanos nacije bio i ostao upravo ona estetika koja je stala rame uz rame sa državnom politikom nevidjene pljačke upravo radničke klase tih godina. Kao što je nećemo čuti da kritikuje ni kineskog izvodjača radova na železničkoj stanici u Novom Sadu čija se nadstrešnica obrušila i ubila ljude. Previše mračnih koincidencija ako mene pitate. Naprotiv, upregli su sve svoje levičarske intelektualne kapacitete u odbrani kineskog krupnog kapitala u Srbiji. Možda ja nešto ne znam, ali koliko ja poznajem političku filozofiju, levičari su skolni tome da u svojim doktrinama kritikuju svaki oblik i delovanje kapitala koji narušava kvalitet života ljudi, pa i sam život i dostojanstvo ljudi osobito radnika u jednom sistemu u kome je kapital jači i od zakona, te neka vrsta gospodara života i smrti nad ljudima. I ovde, na kraju, možemo postaviti i ono etičko pitanje, ko su zapravo ovi ljudi, i šta to konkretno brane u svojim nastupima? Da li su to neki lažni, pomalo jeftini i gotovo tinejdžerski ideali, koje na kraju dana nekoga mogu koštati života, ili pak samo svoj sebični finansijski interes zbog koga su spremni da odu toliko daleko da nađu opravdanje za smrt nevinih ljudi, te tako stavljaju sebe doslovno rame uz rame sa nečim što je daleko od bilo čega intelektualnog, a kamoli poštenog i ljudskog, i naposletku levičarskog.
Ne znam da li se u Srbiji trenutno dešava istorija kako neki ljudi kažu, ja nisam osoba sklona megalomaniji, da ne kažem da me je takvih stvari i pomalo strah. Ali, čekamo izbore, kao i rezultate izbora i razvoj dogadjaja nakon izbornog dana, biće zanimljivo svakako, i nadam se, bar ja, početku neke drugačije i relaksiranije svakodnevnice, u kojoj će se za početak, disati neki malo lakši politički zrak u Srbiji, ali i zemljama koje su naši susedi.
Comments