Hello from Sam Lowry

Britanski film Brazil iz 1985. godine jedan je od onih mračnih prikaza budućnosti koji će nam tih godina doneti jedan novi poredak čije pucanje po šavovima imamo priliku da uživo pratimo ovih dana. U filmu Brazil glavni junak, juri svoju ljubav koju sreće u svojim snovima,  birokrate vas spakuju u džak i mrak vas pojede ako niste uzoran gradjanin koji sve plaća na vreme, a zaposleni se u kancelarijama histerično otimaju oko veličine radnog stola, dok šef sabotira najsposobnije saradnike i čini sve da njegovi zaposleni nikada ne napreduju iz bojazni da će tada ostati prepušten na milost i nemilost svojoj nesposobnosti, i završiti svoju karijeru kada njegov nadredjeni bude suočen sa posledicama njegove nesposobnosti. Vrlo ekstravagantne estetike, ovaj film možda krije suptilne odgovore o tome kako poredak koji svoj sistem bazira na kontroli, nemilosrdnoj birokratiji, nasilju, strahu i kontroli ljudskih emocija dolazi u stanje poptpune panike kada se suoči sa romantičnim pojedincem, koga ne zanima uspeh već bezglavo juri za devojokom koju sanja. Glavni junak tog filma završava svoju priču tako što potpuno gubi razum nakon torture sistema u kome živi, dok ga u nekom drugom delu svemira čeka devojka koju je sanjao. Isti taj sistem mi i dalje živimo i koji se urušava sam od sebe u svojoj ledenosti. Ne znam šta će biti za 10 ili 20 godina, mnogi analitičari misle da postoji velika mogućnost da dodje do novog globalnog rata. Rata izmedju Amerike i Kine koji će imati globalne posledice nesagledivih razmera. Taj rat za sada postoji u okvirima koji još uvek nisu militantni. Ja se nadam da će se to veliko sranje odložiti, i da ću uveliko biti u grobu kada neki novi možda još ludji poredak od ovog stupi na scenu. Jer ne bih volela da živim ni u slobodi koju zagovara Si Djinping, niti onoj koju zagovaraju likovi poput Trampa, Elona Muska ili ne daj bože Putina. 

A šta se kod nas dešava? Vlada ove zemlje još uvek nije shvatila koliko je taj poredak u krizi, već shvata da je samo njen opstanak na vlasti u krizi, kao što nije shvatala ni krajem sedamdesetih, a ni krajem osamdesetih, te smo zbog toga postali zemlja mitomana, a mitovi u politici na ovim prostorima služe da se zamaskira nesposobnost i odsustvo želje da se bilo šta promeni na bolje osim vlastitog imovinskog stanja i loše beskonačnosti za sve ostale. Politika ima puno toga zajedničkog sa dizajnom. Dobar dizajn rezultat je nekoliko stvari: talenta, rada, dobrog obrazovanja, praćenja trendova, efikasnog rešavanja likovnih problema, i sposobnosti da se iz svega toga svetu da nešto novo i bolje. Ko to ne razume, propada, polako, a ponekad i veoma brzo. Politika ove zemlje, jako dugo je sve suprotno od ovoga. Iza jeftine i izlizane maske o napretku zemlje koju neko hoće da sruši krije se upravo raskorak izmedju mitomanije, enormne kulture korupcije i nepoštovanja zakona i onoga što se zove odgovornost prema gradjanima koju studenti u blokadi zahtevaju i predstavljaju možda upravo onu struju koja razume trenutak u kom živi. Studenti, srećno! Pozdravlja vas Sam Lowry! ❤️