Biće kako Kremlj kaže

Jedan od najcrnjih mazohizama po um u ovoj našoj sredini je mesto cyber okupljana zvano Twitter odnosno danas pod upravom gazda Elona, X. Twitter je mesto na koje možete otići da shvatite koliko je ovo mesto jedna politički beznadežna sredina. Možete se dobro i nasmejati istina, jer ima ljudi koji su vanserijski duhoviti, te vam mogu malo olakšati svakodnevicu na Balkanu, ali najpre ćete videti jasno količinu neverovatnog ludila. Twitter je rat svih protiv svih, iliti kako bi to neki politički filozofi opisali - prirodno stanje čoveka, pre nastanka institucija. Što naša sredina zapravo i jeste, divljaštvo raznih australopitekusa nesposobnih da urede institucije i funkcionišu unutar institucija. Kako protesti traju već godinu dana u zemlji, te sve izgleda kao jedan veliki ekspres lonac iz koga niko ne zna šta će na kraju da iscuri, rat na Twitteru je postao slika i prilika naše nesposobnosti da se oko bilo čega složimo ili ne daj bože saradjujemo. Postavlja se pitanje zašto je to tako? Razumljivo je zašto se recimo ideološki različite strane ne mogu složiti, ali zašto ne mogu ni one sa istih ideloških i političkih pozicija, e to je već pitanje za čiji tačan odgovor treba dobiti Nobela za mir. Logično bi bilo da u ovakvoj vrsti borbe se ljudi istih političkih pozicija udruže i nastupe sa odredjenim idejama u javnosti, a ne da na mrežama besprizorno blate ljude sa kojima dele političke stavove. Činjenica je da kod nas, kao posledica geografskog položaja, te višedecenijskih političkih narativa, postoje dve političke struje, prozapadna (barem se ja nadam da postoji) i ova druga proruska. Prva politička struja ako dobro razumem želi Srbiju u EU, liberalna je, dok ova druga smatra da Srbija treba da ostane neutralna (čitaj: nemoguća misija), odnosno da zapravo nastavi da bude u nekom toxic love i pravoslavno erotskom odnosu sa Rusijom. Na protestima se ni pod tačkom razno ne sme doneti EU zastava, osim ako ne želite da popijete batine, ali su zato one proruske koliko vidimo vrlo dobrodošle. Drugim rečima, nema ni naznaka da će se naši glavni realni politički problemi koji utiču na život svakog od nas u zemlji rešiti, te da ćemo samo u nekom trenutku imati novu ispostavu Kremlja na vlasti. Tako stvari za sada izgledaju, kako će izgledati u budućnosti, ne zna se! Za to vreme, fabrike i radna mesta se u zemlji uveliko gase. Inflacija divlja, na korak smo do energetskog kolapsa. Razlog gašenja fabrika je kako neki mediji pišu povećanje minimalne zarade u državi, jer se prosto fabrikama više "ne isplati" proizvodnja kod nas. I eto nas ponovo na istom terenu, terenu bezidejnosti, da se osmisli i efikasno uredi život gradjana. Onaj ko je ugovarao ovakve investicije sigurno je znao da će do ovoga neminovno doći kako cena rada bude rasla, obzirom da je to bila jedna od glavnih okosnica SNS politike, podizanje životnog standarda gradjana. Ali ponovo imamo priliku da gledamo kako nam se jeftina propaganda i populizam obijaju o glavu. Nažalost ja imam dovoljno godina, ali godine i godine mazohističkog praćenja politike i iskustva u poslu, i isuviše dugo gledam kako u ovoj zemlji nismo sposobni ništa da sačuvamo, unapredimo, razvijamo. Ratom razorena privreda, ratom koji nije morao da se desi, mi smo tako izabrali, zatim misteriozne privatizacije, koje nisu morale baš uvek da se izvedu na način kako su se izvodile, a izvodile su se tako da su preživele samo one firme koje su mogle da prave isključivo ogromne, lake i monopolom zagarantovane profite novim vlasnicima. A bilo je sjajnih mogućnosti da razvijamo i neke manje profitabilne oblasti, posebno tamo gde je bila potrebna kreativnost, a takvih ljudi ovde je bilo, i to puno. Vreme je teklo, kreativni i stručni ljudi napuštali su ovu zemlju, jer je sve progutala alavost i odsustvo bilo kakve želje da stvorimo nešto, da negujemo nešto, nego samo daj, daj, daj... Tone, tone, tone! Pare, pare, pare! Tako smo danas stigli do toga da imamo sa jedne strane popriličan broj milijardera u zemlji, i sa druge strane ozbiljan deficit stručne radne snage na svakom koraku, jer smo sve te ljude neodgovornom i bezidejnom politikom, ali divljačkim tipom menadžmenta oterali iz ove zemlje i stigli u jedan ćorsokak iz koga je pitanje kako ćemo se izvući. U ovakvoj konstelaciji stvari uopšte nemojte da se čudite što u našoj zemlji nema nekih jasnih političkih opcija za neke promene koje su nam potrebne, jer zašto bi iko od tih milijardera koji verovatno kontrolišu sve u ovoj zemlji uopšte želeo bilo šta da menja. Pa njima je super ovako kako je. Raj na zemlji.