U zgradi Bigza bila sam puno puta, tokom srednje škole tamo smo mogli da odemo da pogledamo mašine prave štamparske raritete, tokom studija, Bigz nam je bio slikarski atelje. Moju prvu tetovažu uradila sam u Bigzu.
Kako stvari stoje Bigz, nekada vlasništvo gradjana ove zemlje, mesto na kome su se štampali neverovatni tiraži knjiga, danas će postati hiper fensi zdanje za izdavanje i zgrtanje para. Da neko u ovoj državi ima imalo normalan odnos prema svojim gradjanima ovo zdanje moglo je da se minimalno renovira, i pretvori u prostorije za mlade ljude kojima je potreban atelje ili prostor za rad, ili čak kao prihvatni centar za ljude koji žive na ulici sa velikom narodnom kuhinjom i medicinskom negom za korisnike prihvatnog centra, sve to moglo je da bude o trošku države, preko minimalnih doprinosa onih koji su zaposleni, da ovom državom upravljaju ljudi koji imaju barem malo humanosti i smisla za život oko sebe, da bar jednom učine nešto za one kojima je pomoć najpotrebnija, umesto što prodaju nešto što je vlasništo svih stanovnika ove zemlje, a da ni ne trepnu, besprizorno se bogateći, tako da verovatno njihovih narednih deset generacija neće morati ništa da rade .
Ali sve više verujem da moj mozak nije na istoj talasnoj dužini sa vremenom u kome živim. Za mene, Bigz ima nečega u svom izgledu što podseća na one distopijske pejzaže, i priče u kojima su fabrike bile nešto poput živog bića.
