Ugrožena VRSTA
- MISS POPPY
- 7 days ago
- 3 min read
Updated: 4 days ago
Današnji blog posvetićemo ugroženoj vrsti, Srbima koji žive van granica i ekosistema svoje domovine. Ovde moramo napomenuti da su po merilima naših naci(onalnih) intelektualaca, Srbi za sada ugroženi samo na prostoru bivše Jugoslavije. Ja sam iskreno začudjena, ako uzmemo u obzir njihovu vrlo očiglednu paniku od EU, zašto još niko nije potegao pitanje ugroženih prava Srba u zemljama EU, jer opšte je poznato da niko ne mrzi Srbe kao EU. Ali kako su krenuli naši intelektalci, ko zna možda će sutra Srbima biti potrebna zaštita prava i u Austriji recimo. Jer pazite, skoro tri puta više Srba živi u Austriji nego u recimo za Srbe problematičnoj Hrvatskoj. Koliko je meni poznato, kada odlučite da živite na teritoriji neke druge evropske zemlje, jer ste glavom bez obzira pobegli iz za Srbe brižne Srbije, vi postajete GRADJANIN te zemlje, koji kada dobije državljanstvo te zemlje, postaje sasvim ravnopravan gradjanin te države sa svim ostalim ljudima koji tu žive. To što se mnogi koji zagovaraju teze o tome kako nas zapadnjaci ne vole, osećaju iskompleksirano u odnosu na modernost zapada, je već pomalo stvar za psihoterapiju, a ne za politiku. Verovali ili ne takve misleće gromade medju Srbima, nisu u stanju da shvate ni bazičnu istinu da se recimo urbani duh nekog pojedinca ne ogleda u tome da li je pojedinac rodjen na selu ili u gradu, nego u otvorenosti prema svetu i drugom, drugačijem, te naposletku sposobnosti da se svet i ova naša planeta promišlja kao globalna zajednica svih ljudi. Elem, teško da će vam neko uskratiti bilo koje pravo, kada jednom postanete gradjanin zemlje u kojoj je pojam ljudskih prava i sloboda na vrlo visokom nivou. E sad, pošto smo mi na ovim prostorima prosto ludi od dosade, te ne znamo šta ćemo sa sobom, a kamoli sa svojim susedima i sunarodnicima drugačije vere ili nacionalnosti, šta mi radimo da bismo se zabavili, pa naravno useravamo se u život jedni drugima, ali i sami sebi, umesto da sednemo i vidimo kako da prebrodimo tu tugu za teritorijama, i pretočimo je možda, eventualno, jednoga dana u tugu za konstruktom i kvalitetnijim životom. Ja ne znam da li vi primećujete taj horor, ali mi ovde u 2026. godini, pričamo o žrtvama iz Prvog svetskog rata, zatim tu je Drugi svetski rat, onda neizbežan Kosovski boj, ali kada je reč o ratovima 90-tih, ni mukajet, tu niko ne vidi nikakav problem. To se nije desilo, je glavni narativ u Srbiji. Odnosno desilo se samo Srbima. Ostaje nejasno kako mi planiramo da izadjemo iz ovog ludila, ako se uporno hvatamo za neku daleku prošlost, a ovu skoriju iz vrlo čudnih razloga uporno preskačemo i odbijamo da je iščitamo, osim na način da smo jedino mi žrtve. Možda možemo da pokušamo da odemo i do vinčanske kulture, pa zašto da ne? Možda neka od onih vinčanskih figurica krije neko magijsko rešenje za pitanje ugroženih prava Srba van granica Srbije. Možda su svi naši problemi počeli zapravo u nekoj pećini. Šta domaćica ove radio stanice u pisanoj formi hoće da kaže? Možda, kažem možda, je ključ problema u našoj i samo našoj nesposobnosti da uredimo društva na temeljima ljudskih prava i sloboda, a ljudska prava i slobode politički su temelj Evropske unije. I zaista je misterija zbog čega naši naci(onalni) takozvani intelektualci odbijaju da udju u jedan sistem koji bi štitio i čuvao prava i slobode, verovali ili ne čak i Srbima gde god da žive. Osim ako naši "intelektualci" nisu neki vrlo zločesti tipovi koji žele samo prava i slobode za sebe, ali ne i za druge pa u tom grmu leži zec njihove panike od ulaska Srbije u EU, samo glasno razmišljam, ne znam, jer cela stvar pomalo deluje kao jedno večno i vrlo manipulativno insistiranje na ugroženosti, kako bismo mogli do kraja večnosti da kukamo i pronalazimo nove razloge za sukobe i medjunacionalne tenzije, dok se oko nas sve raspada i dok se i konačno sa ovih prostora svi ne iselimo negde gde su nam neka osnovna ljudska prava ipak zagarantovana, neki prostor na kojem se umesto dosade i useravanja u život drugima, ljudima nudi i mogućnost da se nečim bave u životu.
Comments