Za nekoga ko je poprilično opsednut kreacijama prirode, prilično je čudna moja druga opsednutost robotima i SF estetikom. Moj prvi kontakt s ovim žanrom dogodio se u osnovnoj školi kada sam slučajno završila u školskoj biblioteci nakon što sam shvatila da ću morati pročitati svoju lektiru kako bih dobila prolaznu ocenu. Ali u jednom sam trenutku ugledala knjigu s vrlo čudnim koricama koja me je hipnotički privukla, reč je bila o knjizi Ursule Le Guin Svet se kaže šuma, iz 1972. godine. Sećam se da sam pitala svoju bibliotekarku o čemu je ta knjiga, medjutim dobila sam odgovor da to nije baš knjiga za moje godine. Ali svejedno sam je pozajmila, istog trenutka zaboraviši da sam trebala uzeti naslove iz školskog gradiva. Knjiga mi se jako svidela, pogotovo naslovnica, iako nisam nikad bila knjiška buba. Sećam se da sam u tim godinama bila fascinirana idejom života na drugoj planeti s prekrasnim plažama i drvećem, ali mnogo godina kasnije uvidela sam još jednu mnogo dublju priču u toj knjizi, priču o ljudskoj ratničkoj i destruktivnoj prirodi, i nekim vrlo zanimljivim bićima koja za razliku od ljudi umeju da sanjaju, koji su istinski zaljubljeni u svoju planetu, i spremni da na trenutak prestanu sa sanjanjem kako bi se borili se za svoju planetu protiv ljudi. Ovi sofisticirani modni momenti jako su me podsetili na žanr koji više nije popularan kao što je nekada bio, a čini mi se da je danasi dalje aktuelan i poučan, i možda potrebniji nego ikada.
