Pronašla sam ovih dana na Instagramu curu koja vodi jedan izuzetan profil koji se bavi ruskim retro dizajnom. Kada pogledam taj dizajn, zapitam se gde je nestao taj svet i zašto je sve toliko otišlo k vragu sa komercijalnim dizajnom koji je nekada izgledao kao mini remek-delo, jesmo li toliko otišli nazad, i zašto je toliko sakriven i danas taj svet izuzetnih autora koji i dalje postoje, negde u tišini Skandinavije, Poljske ili San Franciska. Sve ove ambalaže i ilustracije podsetile su me na neko vreme koje jedva da pamtim. To vreme, danas mi se čini kao vreme kada smo svi imali vremena za svakoga i za sve. Radili smo isti broj sati kao i danas, ali se ipak družili svaki dan posle posla. Vikendom pravili tulume.
Ja nisam nikad živela ovakav život koji su imali moji roditelji, ali pamtim detinjsvo u kojem su komšije bile deo doma i najbolji prijatelji, niko nikada nije potezao pitanje nacije, vere, porekla. Svi smo bili samo ljudi i ništa više. Pazili smo da ne povredimo i ne uvredimo nekoga. Svi smo imali iste te kuhinjske elemente i pločice i čak i danas, za mene je taj momenat očaravajuć, koji kao da je ulivao neki spokoj. Svakoga dana moj otac je pravio ručak i za nas i za komšiju, ili komšija za nas. Isti taj moj otac sa drugovima je igrao video igre po celu noć u svojim kasnim tridesetim godinama. Komedija. Vikendom su pravili parti u bašti, slušali muziku pekli ribu, pili vino.
Onda je sve nestalo skoro preko noći, ljudi su polako prestali da se druže, valjda shvativši da su u ovom novom svetu, neprijatelji, ili da imaju neka takozvana preča posla. Šta se to tačno dogodilo ne razumem ni danas, osim da je strahovit nacionalizam kombinovan sa nečim što ovde zovemo kapitalizam, ispunio zrak nekim jako čudnim, neopipljivim strahom. To više nije bio strah od rata, bombi, inflacije. Bio je to neki posve nov strah koji je gotovo razorio prijateljstva. Strah koji i danas razara odnose medju ljudima. Neverovatno je kako i koliko ideologije utiču na našu svakodnevnicu i živote.
Ja nisam poput mojih roditelja, i sumnjam da bih ikada imala energije za svakodnevno druženje sa ljudima i partije vikendom. Tek ponekad poželim društvo. Ali duboko verujem u to da su oni živeli u jednom blistavom, skromnom i bezbrižnom svetu jedan deo života.
Za razliku od mene koja imam pun ormar garderobe i cipela i kupatilo u koje ne može da se udje od kozmetike, oni su imali kolekcije ploča, stripova, knjiga, nedeljnika. Možemo reći da se vremena naprosto menjaju, ali i dalje ostaje fascinirajuće koliko su ljudi jednom u svojoj istoriji, poverovali, bar za trenutak, da je moguće izgraditi uredjen svet solidarnosti.
Evo malog izbora iz Natalijine predivne galerije koju mozete zapratiti i uporediti kako je nekad izgledao dizajn u Rusiji i kako on izgleda danas, premda je Rusija i tada i danas bila po meni vrlo tmurna sredina, a ja ću pokušati u narednom periodu da napravim sličnu paralelu i za ovaj naš mali čudni svet, mada mi se čini da mi nikad nismo baš zablistali u dizajnerskim dometima.
