AutoKolonizacija

Naš najveći problem nije ni Vučić, ni Tito, ni partija, ni 500 godina pod Turcima. Ne! Naš najveći problem je opšteprihvaćen narativ da smo mi kolonija Evrope. Taj narativ dugo je prisutan, ali pojavio se u enormnoj meri na mreži i u medijima baš početkom i tokom studentskih blokada. E sad, biti nečija kolonija, podrazumeva da recimo vašom zemljom vladaju zakoni i ljudi neke druge države, te da vi u velikoj meri osećate prisustvo te strane zemlje u svom životu koja vas eksploatiše više u svoju korist, a manje u vašu. Osećate li vi prisustvo EU eksploatacije u Srbiji? Ja ne, a jako bih volela da me za promenu malo zemlje EU eksploatišu. Koliko je meni poznato, kod nas ne samo da ne vladaju zakoni EU, nego naše vlasti čine sve što mogu da se zakoni, ako bi moglo, uopšte više i ne poštuju. Ali, ono što se kod nas na svakom ćošku oseća decenijama unazad jeste neka vrsta autokolonizacije. Tako je, mi smo robovi vlastite gluposti, vlastitog duha, zatvorenosti prema zapadu, operisani od konstrukta, jer ne znam koja to nas tamna sila sprečava da sami uredimo društvo tako što ćemo za početak imati tu famoznu pravnu državu. Niko do mi sami. To je prosta i jedina istina koju treba znati o tome kako smo mi "kolonija Evrope". Nas ne potkradaju Evropska unija i njeni političari, nas potkradaju upravo domaći političari, i to prevashodno tako što odbijaju da prilagode zakone i institucije u zemlji evropskim standardima, kako bi mogli i dalje da autokoloniziju gradjane sopstvene zemlje, dok nam se prodaje priča kako smo mi kolonija Evrope. Dok u praksi stvari stoje tako da pored te autokolonizacije, Srbija potpuno dobrovoljno postaje kineska kolonija zapravo, jer ipak, mi smo stigli dotle da imamo kineske fabrike u kojima rade ljudi kojima se oduzimaju pasoši, ljudi koji doslovno žive u ropstvu u 2026. godini na teritoriji Srbije. Kada malo pogledate sve te ljude koji zagovaraju tu teoriju o Srbiji kao koloniji Evrope, shvatićete da su to ljudi koji uglavnom ništa ne znaju da rade, ili žive tako što se finansiraju iz majčice Rusije, dinara ne privredjuju za vlastitu zemlju, i za sve njih idealno bi bilo da se ništa oko njih nikada ne promeni, jer šta, pa morali bi da počnu nešto da rade i nečim poštenim da se bave u životu, i ono najcrnje morali bi da se suoče sa sobom. Sa jedne strane ja ih razumem, jer kada bi ovde vladale institucije poput onih u Evropskoj uniji, oni bi se zaista i osećali kao da je stigla apokalipsa, ovako bolje da se mi autokolonizujemo i optužujemo druge za sve ono što nam ne odgovara da uzrok leži u nama samima, što je sigurno, sigurno je. No medjutim ima medju autokolonizatorima u Srbiji i ljudi poput recimo umetnika Uroša Djurića, posebno naprednih autokolonizatora, i da se gospodin Djurić pita ljudi koji su se školovali u Srbiji morali bi da imaju verovatno posebnu propusnicu da napuste ovu zemlju, koja im uzgred poslednjih decenija nudi jedino opciju da glavom bez obzira kako znaju i umeju pobegnu iz Srbije. Ali, nadajmo se da u ovoj zemlji još uvek ima pravih pankera, dovoljno sharp ljudi, koji ne pristaju na bilo šta manje od dostojanstva.