U redu za komad užasa

Ja ne živim u Bosni. Živim u Beogradu ceo svoj život. Nikada nisam ni bila u Bosni. Ne znam iskreno ni da li bih bila sposobna da odem u Bosnu koliko me je sram odnosa moje države prema strahotama koje je Srbija počinila Bosni tokom ratova devedesetih, i koliko ni danas nije mnogo normalnija. Vrlo malo znam o Bosni, a i to što znam, vezano je za rat. Za mene, curu sa BG asfalta, Bosna je neka neobična i pomalo divlja sredina sa tipovima koji se skroz razlikuju od ovih beogradskih. Deluju mi ovako izdaleka više cool, i mnogo zabavniji, barem ovi koje sam ja imala priliku čitati ili čuti. Kada sam čula vest za slučaj zlostavljanih i podvodjenih devojčica iz centra za nezbrinutu decu u Tuzli, i to od strane policajaca, poželela sam da spalim sve policijske stanice i sve policajce na ovim prostorima na jednoj velikoj lomači i da dugo gledam kako gore svi skupa. Za još veći ugodjaj na lomaču bih dodala i odabrane predstavnike SPC. Ja prezirem policiju i crkvu, ne krijem to, nikada im nisam verovala, i nikada i neću. Ne znam, možda negde postoji profesionalna policija kao u krimi serijama, ili crkva koja veruje u Hrista, ali ja kad vidim ovu našu policiju, i naše božije čuvare u meni se bude moje najmračnije sadističke sklonosti, jer ne znam da li sam vam to pricala, ja ne volim ni Hrista, jer Hell ain't hot enough for me! Ova priča je jeziva na stravično mnogo nivoa. Zamislite te devojčice, same u domu, koje nemaju nikoga na svetu, osim tih institucija da ih zaštite, a te insititucije počev od službenika iz doma, do policije se doslovno pretvore upravo u ono protiv čega bi trebalo da se bore i da te devojčice zaštite. Horor! Nažalost, Balkan je postao mesto gde se devojčice, devojke i žene sve više nalaze u vrtlogu prostitucije, što je pitanje kojim se niko ne bavi, jer je verovatno posao isuviše unosan da bi se u tu temu gurao novinarski nos. Sve to lepo funkcioniše, divna simbioza muzičke industrije, trgovine narkoticima i ženama postali su gotovo poželjan model u kome niko ne vidi problem, već poslovnu šansu za život iz snova. Red gudre, red trgovine ženama, red muzike, red pseudo luksuza i sve funkcioniše kao podmazano. Ne baš mali broj puta sam prisustvovala u spa centru razgovorima krimi likova, ali i policajaca koji pričaju o tim curama koje rade za njih. Mnogo puta mi je u tim trenucima bilo žao što sam operisana od bilo kakvog talenta za sport i što nisam neki domaći Pai Mei, da doslovno polomim svaku kosku tom šljamu, tako da do kraja života jedu na slamčicu, šljamu koji urla u sauni i zabavlja se pričama kako su tukli ovu ili onu curu, da ne idem u detalje, jer zaista nisu za svačiji stomak. Nekoliko dana kasnije nova vest iz Bosne, naime u domu za stara lica od požara stradalo 11 ljudi. Gotovo identičnu situaciju imali smo i u Srbiji nedavno. Zatim i vest iz Crne Gore, da se zdrava tek rodjena beba u porodilištu ugušila nemarom zaposlenih. Ne znam da li su političari naši dragi na ovim prostorima zabrinuti kada čuju sve ovo, ali imaju puno razloga da budu, jer izgleda da im vodjenje država baš i ne ide. Ali nema razloga za očajavanje, postoje profesije rušilačkog karaktera, štemovanje, bušenje tunela i slično, možda bi na takvim radnim mestima mogli da budu korisniji društvu. Sve ovo može stati u jedan kratak opis stanja, HOROR. Neodgovornost. Stravičan nemar. Raspad sistema. Mesto na kome je vrag odneo šalu. Ako mi svi skupa na ovim prostorima ne kapiramo kakav je ovo problem, i koliko je to sve ozbiljno, nema te Evropske Unije koja će nas spasiti pre svega od nas samih koji samo preskočimo ovakve vesti i verujemo da to neće stići do nas. A stiglo je, samo što još uvek čekamo svoj red za komad užasa namenjenog baš nama.