SEOSKI MORAL U crnom AUDIJU

Kada sam bila dete, tokom ranih devedesetih, nisam bila svesna sveta oko sebe. Rasla sam uz crtane filmove, obrazovno-naučni program i Radio Beograd. Moji roditelji su me držali daleko od groznih slika koje su se tokom devedestih emitovale na vestima, i trudili se da ja ne osetim ništa od te atmosfere u zemlji. Vesti nisu bile nešto što sam ja mogla i da vidim. Živela sam pod staklenim zvonom svojih roditelja. Bila sam istina i isuviše mala da bih mogla i da razumem šta je to rat ili nacionalizam koji je tih godina razarao živote ljudima. Tek kao tinejdžerka u kasnim devedetim počela sam da osećam da nešto oko mene nije u redu, ali nisam mogla da dešifrujem šta je to. Nije mi bilo jasno gde je nestao svet o kome su pričali moji roditelji i njihovi roditelji, i šta se to zaboga dogodilo sa jednim tako očaravajućim svetom o kome su oni sa setom govorili, a koje su neki ljudi sa ogorčenjem opisivali kao iskonsko zlo na tada aktuelnim gradskim mitinzima. Davila sam svoju porodicu pitanjima, je li zaista nekada bilo ovako kao u filmu Ljubav i moda, a oni su odgovarali potvrdno, govoreći kako su nekada, u toj zemlji koje više nema svi bili srećni. Oko mene nije bilo sreće, bilo je nasilja, droge, nasilnih očeva i braće mojih drugarica koji su se vratili iz nekakvog rata i postali nakon toga alkoholičari, narkomani, kriminalci, dok su moji maloletni vršnjaci često birali kriminal kao svoj životni put. Moj otac tokom tih godina rata nije hteo da ide da ratuje, smatrao je da njegova zemlja nije napadnuta i da nema od čega da je brani, već da ona napada ljude, pripadnike naroda sa kojima je on do juče bio prijatelj i smatrao ih svojim sunarodnicima. Moj otac je bio izdajnik za one Srbe koji su iz Bosne i Hrvatske tih godina harali po Beogradu, terali mlade momke da ratuju za nekakvu etnički čistu i veliku Srbiju, dok su se oni po Beogardu bogatili švercom, dolazili ovde sa ratnim plenom i uništavali sve oko sebe. Danas isti ti ljudi i dalje se nisu pomirili sa svojim kako vojnim tako i moralnim porazima iz devedestih, i to se vidi iz njihovog političkog delovanja danas, premda veliki broj njih uživa velike privilegije u gradu gde su devedestih došli da žive, skućeni, finansijski zbrinuti, ali ipak iz nekog razloga nezadovoljni stanjem stvari, odnosno granicama Srbije. To njihovo nemirenje sa tim porazom najviše se oslikava kroz nešto što se danas zove Republika Srpska i Nezavisno Kosovo, ali i Crna Gora. Republika Srpska pripada državi Bosni i Hercegovini i predstavlja etnički čist deo te zemlje u kojoj žive Srbi, nastao na stravičnim zločinima nad nesrpskim civilima kakvi nisu vidjeni u Evropi od Drugog svetskog rata. Kosovo pak, je danas samostalna država, u kojoj pretežno žive Albanci dok su Srbi manjina na severu Kosova, nakon što je Srbija izgubila i poslednji rat koji je započela devedesetih, sa idejom da treba tim ratovima da stvori veliku i etnički čistu Srbiju, te i konačno reši na taj način ugroženo srpsko pitanje u Jugoslaviji. Dok se u Crnoj Gori ljudi danas na vrlo agresivan način teraju da se izjasne ko su, Srbi ili Crnogorci, te kojim jezikom zapravo govore, srpskim ili crnogorskim. Cela ta stvar jako je zamršena i teška za shvatiti običnom čoveku, pre svega zbog mora dezinformacija i vrlo agresivne nacionalističke propagande u Srbiji, ali samo na prvi pogled. No medjutim, precizne odgovore možete izvući iz probranih sitnica. Vrlo zanimljiv i slikovit primer na kome možemo hirurški precizno secirati tu njihovu “zabrinutost” za Srbe u Republici Srpskoj, na Kosovu ili Crnoj Gori, je izvesni vrlo glasni državni projekat Bojan Borovčanin, koji se u javnosti predstavlja kao patriota iza organizacije Nacionalna inteligencija. Stavićemo na stranu to što čovek izgleda kao tipična krimi karikatura i analizirati samo ono što govori u javnosti. Pa šta to gospodin Borovčanin ima da nam poruči? Da su Srbi ugroženi, da je Republika Srpska teritorija koja pripada Srbiji, da je Kosovo naš nacionalni identitet bez koga nam nema života, da trebamo da se vratimo tradicionalnom seoskom domaćinskom moralu, da svi Srbi svuda treba da se drže zajedno itd. No medjutim, ako na mreži pogledate lifestyle ovog gospodina i svih ostalih koji su zabrinuti za život Srba na Kosovu ili Republici Srpskoj ili pak moral u Srba i mladih videćete šta? Ne samo da ne žive u Republici Srpskoj gde su kako kažu krvarili, koju toliko vole i odakle potiču, nego sve vrca od vrlo jeftinog ali luksuznog života u Beogradu na vodi, skupih automobila, ličnih vozača, silikonskih lepotica i slično. Tako isto izvesni profesor Miroslav Bjegović sa identičnom retorikom, kome su kako sam kaže koreni i srce u Republici Srpskoj, ne živi tamo gde mu je taj vitalni organ, već u Beogradu odakle nam poručuje da smo mi ovde sebični jer ne želimo ili nismo želeli da ratujemo i branimo svoj narod nego smo, je li, sebični jer želimo da živimo u miru sa svim narodima oko nas, da stavimo tačku na njih i njihove etnički ugrožene i čiste mozgove i projekte koji nas konstantno guraju u taj njihov mrak dok oni uživaju sve blagodeti nas sebičnih, koji takvi sebični kakvi jesmo, radimo u ovoj zemlji i punimo budžet da bi oni mogli da nam kažu šta je teritorijalni interes nas Srba sa ove strane Drine i tradicionalni srpski seoski moral koji nam je za opstanak i preporod preko potreban. Ja se izvinjavam, ali ovako nešto je za početak nepristojno, jer kada dodjete u nečiju kuću deo lepih manira je da ne pomerate nameštaj u kući kako vi mislite, jer ipak ste u gostima. No medjutim ono što naša nacionalna inteligencija sklona patetičnom melosu i oranju njiva u blindiranom Audiju nikako da shvati jeste da je nama ovde u Srbiji potrebno da pogledamo za početak zvaničnu geografsku kartu i tu sagledamo aktuelne granice Srbije, pa zatim pogledamo na kom kontintentu se nalazimo, a onda okrenemo onu šarenu političko-geografsku kartu pa zaključimo da su svud oko nas zemlje EU i članice NATO-a pa onda polako, slovo po slovo, počnemo da iščitavamo razloge naših poraza koje još uvek živimo i ne mirimo se sa njima, kako vojnih tako i onih moralnih i naposletku i ekonomskih, te eventualno jednoga dana dodjemo do zaključka da se zdravo društvo i oporavak od poraza i civilizacijskog sunovrata devedesetih gradi rešavanjem problema, iskrenim i dubokim pogledom u sebe, a ne pravljenjem novih problema ili vraćanjem u 19. vek na srpskom selu u blindiranoj crnoj limuzini. Hvala bogu imamo takve srpske izrode koji pišu o svemu tome danonoćno decenijama, odnosno izdajnike, što je u biti zadatak svakog ozbiljnog intelektualca, da bude izdajnik, kako bi to brilijantno definisao meni jako drag profesor Žarko Puhovski. Ne vidim niti jedan razlog da se Srbija pored svoje zvanične teritorije i populacije koja živi na toj teritoriju bavi teritorijama drugih zemalja ili gradjanima drugih država, jer je više nego očigledno da ni o svojim gradjanima u okviru granica Srbije ne može da vodi računa dovoljno adekvatno, što se najbolje vidi u stanju našeg zdravstvenog sistema za početak. Ako se i trebamo baviti pitanjima drugih zemalja oko nas, u kojima ima Srba, to je onda o načinu kako da iskreno prebrodimo traume ratova, kroz obeležavanje mesta zločina, javne debate o zločinima, obnavljanju multietničkog života na prostorima bivše Jugoslavije, kroz priče ljudi koji su na svojoj koži preživeli sva zverstva rata i ideologija koje su te ratove donele, kako preživelih tako i onih koji više nisu sa nama, te da prestanemo da se identifikujemo sa silom, krenemo putem mira i suživota u Evropskoj uniji, te poštovanja utvrdjenih granica zemalja oko nas, te da shvatimo da naš novi etički imperativ mora biti vrednovanje ljudskog života i kvaliteta ljudskog života i osuda svega što je do ratova devedesetih dovelo i onih vrednosti koje su tada nametnute, a koje proždiru živote svih nas i budućnost mladih generacija, te stavljanja svih tih ratnohuškačkih narativa i ljudi koji su u tome učestvovali i danas nastavljaju tu istu retoriku i ljude da veličaju ili opravdavaju, sa one strane zakona. To nije lak zadatak na ovim našim prostorima, ali je jedini put i preko potreban ako želimo da shvatimo goleme probleme koje imamo u postjugoslovenskim društvima sa izuzetkom Slovenije, Slovenci su definitivno na nekom višem civlizacijskom stupnju od svih nas ostalih. Moramo početi da govorimo o odgovornosti ideologija, intelektualaca koji su tu ideologiju stvarali, političarima i svim drugim akterima koji su tu ideologiju sporovodilu na terenu u delo, ali i onoj odgovornosti koja leži u svakom od nas, ko možda nije počinio nikakav konkretan zločin, ali ga je podržavao, ili se pak protiv njega nije nekim činom pobunio, pa makar to bilo i odbijanje da se u mislima bude deo tog pristanka na zlo koje živimo i dan danas i koje nam ne da mira, iz jednog vrlo jednostavnog razloga, jer se sa njim nismo iskreno i na pravi način suočili.

https://www.youtube.com/watch?list=RDndxBpDQI_Ew&v=ndxBpDQI_Ew