Pre dva dana je bila godišnjica smrti kraljice Marije Antoanete, odnosno njenog pogubljenja na giljotini tokom Francuske revolucije. Kako to obično biva medju ljudskim rodom, velike klasne razlike dovode do tragedija strahovitih razmera, tada uvek možemo videti u šta se sve ljudi mogu pretvoriti. Možda najtragičniju sudbinu Francuske revolucije i kraja kraljevske porodice imao je dečak Luj Šarl koji je u hororu odmazde bio tek dete koje je svoj život skončalo u gladi, iscrpljenosti kao šegrt obućara u tamnici sa svojih deset godina. Mi ovde živimo na prostorima gde su nam malko isprani mozgovi, da sve što ima veze sa buržoazijom zavredjuje prezir. Istini za volju većina ljudi ne može podneti činjenicu da neko ima tragično više komfora u životu od njih. Ja lično tih problema moram priznati nemam, jer iako pripadam ovoj kategoriji koja je večito bez para, ipak su mi ljudi koji imaju novca često besprizorni do granice komičnosti, i vrlo je zanimljivo gledati svu tu nemoć koju imaju pred nečim što još uvek postoji, a što nazivamo umetnost, i otmenost duha koju umetnost često nosi. Ali opet činjenica je i da bogati ljudi često svoje bogatsvo grade na činjenici da neko jedva preživljava. Ali, jednom ćemo se možda urazumiti i naći na pola puta, mi i oni. Do tada, ne dozvolite da vaš vrcavi dollette duh posustane.
Ako je sudeći po filmovima koje možemo videti o Mariji Antoaneti, ona je izgleda više stradala zbog činjenice da je bila tog potpuno dollette duha, nego zbog toga što je u zbilji učinila nešto loše. Kvazi buntovnici se naravno ovde ne bi složili sa mnom, ali ko je još imao koristi od tih koji svima i svakome nadju zamerku, tek da bi nešto rekli i ostali živi i upamćeni kao veliki borci za pravdu i misao.
Divnu priču o Mariji Antoaneti ispričala je Sofija Kopola u svom filmu iz 2006. godine koji je malo vizuelno remek delo. Drugi podjednako zanimljiv film koji nas uvodi u priču o kraju ove kraljice je film Afera ogrlica, istinita priča i o tome koliko kler ume biti grozan, i prilično neinteligentan u svojoj grozoti.
Ali, kada govorimo o estetici koja prati Mariju Antoanetu, složićemo se da je tu sve bilo toliko na mestu, svaki prevoj, svaka preterana ornamentika, svaka haljina, svaka šoljica ili čajnik. Ta preteranost koju mnogi smatraju buržoaskim kičem naravno je sve samo ne kič, jer ako nešto zahteva majstorstvo onda je to smestiti svu tu obimnu ornamentiku i slojeve svile u sklad.
Ali dollette cure, preživele su do dana dašnjeg i naravno imaju svoj Versaj, to su kozmetičke kuće, ružičasti tonovi, dolly look, mace, slatkiši, Lanu Del Rey. Videćete ih kako tumaraju po Sephori očarane tim rajem, kupuju fine čokoladice i čajeve, biraju krpice u Zari, čitaju fine autore, neretko vole psihologiju, umetnost i filozofiju, zgrožene nad svakim oblikom divljaštva.
