Tri Srpske Države

Srbija, dragi čitaoci ove šarene radio stanice, ako to niste znali, ima ne jednu, već tri države. Nisam sigurna da ovakav fenomen postoji još negde na planeti Zemlji, ali dobro. Eto još jedne stvari po kojoj smo jedinstveni. Ovo je izjavio profesor FPN-a Časlav Koprivica u jednoj od debata na RTSu koja se bavi večnom temom, ugroženim Srbima (ima li kraja tom teroru nad Srbima, pita se domaćica ovog bloga) konkretno trenutno je u fokusu od Srbije i definitivno odmetnuta Crna Gora, koja je na pragu teške izdaje, odnosno ulaska u EU. Komšijama od srca želim da lepo i pametno troše budžete koji će im biti na raspolaganju, što bi rekla Alexis Plastic, želim vam sve najskuplje! Drama nad dramama je sledeća: crnogorski jezik proglasen je za jedini zvanični jezik države Crne Gore, što svakom iole normalnom čoveku zvuči krajnje logično. No medjutim kako u Crnoj Gori žive i Srbi, koji pak kažu da pričaju na srpskom, a ne na crnogorskom, nastaje naravno problem poznat pod nazivom: MI HOĆEMO NAŠA PRAVA NEĆETE DA NAS PREVARITE! Ja lično nisam neko ko baš previše razume te ekstremne zoološke potrebe ljudi na ovim prostorima, a i generalno na planeti Zemlji da utvrde poreklo svoje nacionalne vrste, ali nećemo mene uzimati za ozbiljno, pošto svet nije nažalost ustrojen prema nama neozbiljnima, nego prema onima, koji je li, znaju ko su i šta su. No medjutim, mi Srbi imamo jedan specifičan talenat koji nas izdvaja kao vrstu na Balkanu, pored toga što znamo ko smo i šta smo i svoj DNK lanac držimo kao ikonu na zidu, znamo naravno i ko su i šta su narodi oko nas, pogadjate, i oni su svi Srbi samo to još nisu shvatili pa im Srbi na tom putu neumorno pomažu da konačno progledaju. No vratimo se na pitanje prava. Koja su to prava Srbima ugrožena u Crnoj Gori nije baš precizno definisano ili potkrepljeno nekim konkretnim primerom, osim eto da im srpski jezik nije priznat kao zvanični što je kako kažu neki naši intelektualci i političari DISKRIMINACIJA! Zamislite kako bi reagovali Austrijanci da trista hiljada tamošnjih Srba zatraži da pored nemačkog i srpski bude zvaničan jezik, ili barem jezik koji je službenoj upotrebi u Austriji, bojim se da bi Austrijanci samo mirno nastavili da jedu svoju Sacher tortu, i rekli Srbima, da da važi, evo kako već sutra ćemo to uraditi. I dok se mi bavimo ko je šta i na kom jeziku govori, nikako da shvatimo jednu vrlo jednostavnu istinu. Država u kojoj smo nekada svi živeli više ne postoji, progutao ju je nacionalizam i danas imamo sedam novonastalih država. To je realnost koju samo Srbija ima problem da prihvati, ali ne zato što pati za Jugoslavijom koja više ne postoji, nego zato što je prilično izduvala kada je reč o ratnim planovima i pohodima iz devedesetih, kada je imala na umu da stvori veliku i etnički čistu Srbiju. Razlog tom neprihvatanju realnosti je dosta sličan onim tipovima koje cura ostavi, uglavnom jer su siledžije, i on mukica, budući nesposoban da prihvati poraz i krene dalje, i dalje tu curu doživljava kao svoju te da bi joj to dokazao umlati njenog novog partnera. E tako se i Srbija ponaša prema svojim susedima, nikako da prihvati raskid, odnosno novonastale državne granice, sabere se, i počne konačno da se bavi za promenu sobom. No to je česta pojava u Srbiji, ljudi su ovde jako skloni tome da identifikuju tudje probleme, ali vrlo retko ili gotovo nikada svoje, što je opet odraz palanačkog duha, koji će uvek lakše prihvatiti da drugi imaju problem, ali nikada problem neće videti u sebi, što naravno palanku sprečava na putu samosazrevanja, koje se kako vreme teče sve više pretvara u autodestrukciju. Sve u našem javnom prostoru vrvi od psiholoških saveta, promocije empatije kao nečega što nam je potrebno, tu su naravno i naši parasveštenici koji pozivaju na jedinstvo u Hristu, ali nikako da neko od tih psihologa gurua života i velikih hrišćana, ubode tamo gde treba, te pokrene pitanje naše empatije i jedinstva u Hristu koju kao društvo pokazujemo recimo 11. jula. ali i generalno kada je reč o zločinima koji su u ime Srbije činjeni okolnim državama uz svesrdnu podršku stanovnika Srbije te u toj tački možda pronadje izvorište sveprisutnosti nasilja koje živimo, umesto što misle da je najveći problem koji ova zemlja ima pomahnitali Vučić. No, pomahnitali predsednik će otići, kao što i svi odlaze, izabraćemo nekog novog, a onda nastaviti starom stazom poricinja, dok ne nadjemo nekog novog krivca odgovrnog za sve naše frustracije.