Ideje Koje LeČe

Ja sam dete poznog socijalizma. Onog na čijim sam ruševinama kasnije odrastala, ne shvatajući godinama taj kontrast izmedju života koji sam gledala u jugoslovenskim filmovima i serijama i onog sveta u kome sam živela ja. Kao dete letovala sam na moru u tim prekrasnim i preudobnim radničkim odmaralištima koja su bila deo firmi u kojima su moji roditelji radili. Bilo mi je divno. Ti hoteli, koji su zidani na brižljivo odabranim mestima na moru, ušuškani, inteligentni, puni mira koji je živeo u bukvalno svakom kutu tih zdanja. Takva mesta mogli su graditi samo oni koji su istinski spoznali užas rata i fašizma. Jer samo takvi ljudi koji su spoznali dubinu i užas ljudskog zla, i uspeli da ga pobede, znaju da poštuju i grade mir, bilo oko sebe, bilo u sebi. Takvi hoteli na našim obalama odavno više ne postoje. Mahom su napušteni, opljačkani tokom rata devedesetih ili srušeni. Danas živimo bedu sa pet zvezdica, barem većina nas. Tih godina svi smo išli na more, u hotele sa punim pansionom. Odmarališta koja su bila namenjena samo deci, bila su potpuno besplatna, jer su zapravo bila lečilišta za decu. Država je gradila mesta namenjena najmladjima, i sve u zemlji i idejama koje su živele u toj zemlji, bilo je okrenuto onima koji su najranjiviji, koji se tek formiraju, tek rastu, tek grade svoj svet. Danas ovo deluje kao neka uvodna rečenica neke bajke o dalekom kraljevstvu u kojem je vladao neki dobri kralj. Jednu takvu priču donosi nam priča o socijalističkom arhitektonskom remek-delu, dečijem lečilištu i odmaralištu u Krvavici, na makarskoj obali, arhitekte Rikarda Marasovića, genijalnog autora i naravno pripadnika partizanskog pokreta tokom Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije. Ovo zdanje, inspirisano sovjetskim zdanjima sličnog tipa, imalo je u sebi pored maestralnih svedenih genijalno uklopljenih linija i geometrijkih oblika, momenat karakterističan za sovjetsku gradnju, poticaj na bliskost, zajedništvo i deljenje koje vidimo u okviru ovog zdanja pre svega u konceptu većih zajedničkih prostorija za spavanje i kupatila koje se deli, kao i ostalih prostorija koje imaju istu svrhu, da budu zajedničke. No taj koncept nije bio posledica nedostatka prostrora, naprotiv, zdanje je ogromno, radilo se o idejama koje su tih godina bile ili bar pokušale biti nešto što bi ljudi trebali usvojiti kao osnovne vrednosti koje nas kroz arhitekturu i koncept odmora i stanovanja čine čovečnijima, jedne drugima bližim. Nas koji smo imali priliku kao deca oseteti takva mesta poput ovih odmarališta, barem iz mog iskustva, učinila su nas čovečnijima, i za jedan novi svet koji je došao i koji živimo i danas, potpunim gubitnicima koji i dalje ne odustaju od onog večnog plamena. Plamena koji pravi razliku izmedju dobra i zla, plamena koji pravi razliku izmedju gluposti i pameti, rada i nerada, obrazovanja i neobrazovanja, i na kraju plamena borbe za nešto u šta verujemo. Koliko smo verovali kao društvo u celini u sve to što nam je pruženo tokom socijalizma, pokazali smo devedesetih. Najgori medju nama srušili su, opljačkali i uništili sve ono što su najbolji gradili decenijama, danas nam se cere u lice, drže nam moralne pridike, kriminalci zidaju stanove koje mi kupujemo grcajući u dugovima, a odabrani, verni nacionu ih dobijaju for free, puni su ideja za preporod zemlje koju su prethodno uništili, samo nikako da je preporode evo već trideset godina, brane Srbe u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, na njihovim popisima mrtvih u Srebrenici ima tek nešto preko hiljadu ubijenih, Jasenovac i drugi logori iz Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije nisu posledica nacizma u Evropi, nego nekih samo njima poznatih istorijskih činjenica, koje obitavaju u njihovim umovima nesposobnim da ikada shvate jedan svet koji je živeo unutar jednog čoveka poput arhitekte Rikarda Marasovića. Na njihovom mestu ja bih se zapitala da možda nije problem u meni, jer ako tri decenije ne uspevate da izgradite nešto nalik zdravom i funkcionalnom društvu, mora biti da nešto ne radite kako treba, da ste ubedili sebe da znate nešto što zapravo ne znate, ili možda samo prosto nemate ogledalo u stanu.

Svet se menja, menjaju ga velike ideje, sjajne rečenice. Mnogi ljudi žive u zabludi da političke ideje nemaju uticaj na njih, njihove živote, emocije, bolesti, medjuljudske odnose, kvalitet života. No istina je da ideje koje grade poredak u kome živimo ili u kome smo živeli nekada prožimaju svaki naš segment života. Nekada je to bila ideologija socijalizma, koja je bila duboko humana i okrenuta čoveku, danas to je neoliberalni kapitalizam koji je pak umesto čoveku okrenut profitu. I ako bilo šta želimo da promenimo, moramo poći opet od ideja, o kojima ljudi malo ili gotovo uopšte ne znaju, a vrlo često i ne žele da znaju. Ali kao što postoje mesta koja leče, postoje i političke doktrine, odnosno ideje koje leče. Neoliberalni kapitalizam, taj prevejani trgovac, prodao nam je taj savršen trik na koji smo svi naseli, kako nam nikakve ideje osim slobodnog tržišta i profita nisu više potrebne, niti će nam ikada više biti potrebne. Pa je li zaista tako i govori li nam možda ovo čarobno socijalstičko arhitektonsko zdanje namenjeno deci danas nešto posve drugačije, da nam je možda potreban lek od ideje da su profit i slobodno tržište jedini smisao života koji je modernom čoveku potreban? I da se vratimo na bajke, setite se samo dečije bajke, ako ste kojim slučajem čitali bajke, o kralju Midi koji je poželeo da sve što dotakne se pretvori u zlato, vila mu je tu želju ispunila, u početku kralj Mida je bio presrećan, a onda je postao očajan i sam kada su i svi ljudi iz njegovog kraljevstva koje dodirne počeli da se pretvaraju u neme i mrtve zlatne statue.

https://www.youtube.com/watch?v=PbzPvpSc7DM