Boje sa Ruba Pameti

Boje su nešto što najviše razumem, verovatno onoliko koliko ne razumem ljude. Ono u šta najviše verujem, u njihovu beskonačnost. Oduvek mi se činilo da ima nečeg božanskog u njima. Nečega u šta mogu da se uzdam. Kada krene loše i kada počnem da verujem da će se sve oko mene srušiti i raspasti u milion rasutih delova u nekoj mojoj konstantnoj i suludoj borbi sa prošlošću i suludoj želji da stvari postavim na mesto. Stvari koje verovatno nije moguće postaviti na mesto. Pitam se hoću li ikada prestati? Ali, boje su uvek tu, predivne i spremne za neki novi mali trenutak koji ću od njih napraviti i reći sve je ok, za sada, čuvaju razum, isto onako kako mi je pre izvesnog broja godina jedna rasprava o moralu i ukusu razbistrila um. U pitanju je segment iz Krležinog romana Na rubu pameti. A mrgud Kreža napisao je 1938. godine: Da me ne biste pogrešno shvatili: ja nikada nisam bio moralist i ja ni pod kojim uslovom ne mislim postati moralist. Obratno od toga, ja o čitavom svijetu moralinih vrednosti imam osebujnu, bizarnu sliku: za mene je pitanje morala pitanje ukusa. Jedina mjera pameti izgleda meni danas mjera za oblik. Nema danas na svijetu ničega, što se tiče čovjeka, da nije izobličeno. Pomanjkanje je ukusa, pomanjkanje pameti. Jer nešto što je pametno, tj. punoživotno, tj. prirodno uslovljeno, ne može biti nego skladno, nego ukusno.

A kod nas, uzmite prerez kroz život bilo kog našeg prosječnog ili istaknutog čovjeka. Sve je neukusno.

Ne tiče me se što ljudi oko mene misle, laju ili sanjaju. Što naši ljudi oko nas smatraju harmoničnim, ili ukusnim, ili moralnim, ili lijepim, to je sve nakazno, odvratno, izobvličeno. Treba vidjeti što naši bližnji smatraju lirikom, kakve slike slikaju, kako stanuju, kakvu politiku vode, te se čovjek može uvjeriti na svakom koraku da je to sveopće pomankanje ukusa.


U ime morala malo crvenih modnih lepota.